•        Evo prilike da i Vi postanete deo Prologa.
  •        Ukoliko želite da postavite prikaz svog omiljenog, ili neomiljenog, filma, glumca ili reditelja, vest koja vam je jako značajna, ili bilo šta što se tiče sveta kinematografije, možete nam poslati vaša viđenja na adresu info@joombooz.com
  •        Da bi bio objavljen, prikaz ne sme u sebi sadržati nikakve vulgarnosti, da ne bude kraći od 10 rečenica, reči poput "brate", "sestro", "fenomenalno", "super" (osim ako nije deo naslova) i njima slične neće se uzeti u obzir, kao ni atak na manjinske grupe.
facebook twitter rss youtube

Woody Allen

2002-e godine Woody Allen dobio je prestižnu nagradu Palme des Palmes, nagradu za životno delo koje dodelju Kan. Pre njega, jedini dobitnik bio je Ingmar Bergman.

Karijera Woody Allena je u šestoj deceniji, vreme za koje je dobio 14 nominacija nagrade Oskar, 3 lično njemu; njegova ekipa nagrađena je sa 6 nagrada Akademije. Allen je dobio 8 BAFT-a, dok njegovi filmovi konstantno dobijaju nagrade od strane njujorških i čikaških kritičara, Udruženja Pisaca Amerike, Cezarovu nagradu u francuskoj i Bodilsovu u danskoj. O njegovim filmovima drže se predavanja na fakutletima filozofije širom Evrope i Severne Amerike. Pored priličnog broja naslova u svojoj karijeri (četrdesetak naslova koja je pisoa ili režirao), Allen je napisao i brojne drame i kratke priče. Ima četiri knjige; kolekcije raznih priča od šezdesetih, pa do dvehiljaditih godina. Redovni je saradnik Njujorkera. 2002-e godine, filmski kritičar Richard Shickel producirao je „Woody Allen: A Life in Film“ domumentarac o autoru.

Allen neumorno pobija vezu između njega i njegove filmske persone, ali sasvim je sigurno autor koji režira, piše, montira, odabira muziku i igra u većem broju svojih filmova. Uglavnom radi sa istom ekipom koja mu je od ključnog značaja za fotografiju filmova: Sven Nyquist, Gordon Willis i Carlo DiPalma; producent Jean Doumanian, kao i njegovi glumci, između ostalog Mia Farrow, Diane Keaton, Dianne Weist, Judy Davis, Julie Kavner, Tony Roberts i Alan Alda. U okolnostima neobičnim za holivudske standarde Allen uživa ozloglašenu kontrolu nad potpuno svim aspektima filma – temom, odabirom glumaca, pisanjem, snimanjem, lokacijama i montažom – i jedini je reditelj u istoriji filmskih studija koji ne podnosi nikome nacrt svog sledećeg filma. (Poslednjih godina je samo to izmenio i njegov nacrt se svodi na sladeće: „Savremena priča. U boji.“). Nakon što je katastroflano prošao njegov film 1965-e, „What’s New, Pussycat?“ (koji je samo napisao), Allen je zahtevao i tražio bukvalnu autonomiju. 46 godina kasnije, ostaje i dalje kao jedini reditelj sa takvom slobodom.

U svojoj kritici „Hannah and Her Sisters“ (1986), pokojna kritičarka Pauline Keal, objasnila je ljubav njujorčanina prema Woody Allenu: „oni aplaudiraju fantaziji o njima samima.“ U nekim filmovima, poput „Stardust Memories“ (1980) i „Deconstructing Harry“ (1997) Allen se bavimo temama sopstvenog ropstva persone koju je stvorio na filmskom platnu, što je oduvek poricao, ali sa prvim filmom od ova dva, napravioje sigurno najsloženiji film karijere. Iako je njegova persona stekla lojalnu publiku, napustila ga je površnija publika koja se nije snašla u njegovim urbanim intelektualnim zakljčcima i kritikom umetnosti i kinematografije.

Obzirom na debelo iskustvo u pisanju, Allenovi filmovi, posebno velike komedije, prepune su složenih dijaloga, što je Allen oduvek smatrao izazovnijim nego snimiti film bez njega. Poznat je po tome da su svi njegovi snimci master snimci, kao i pouzdanje u koreografiju glumaca; najupečatljivije u njegovim filmovima „Husbands and Wives“ (1992) i „Deconstructing Harry“. Uprkos velikom opadanju njegovih dostignuća proteklih petnaestak godina, Allen ostaje kao najključnija figura američke kinematografije. Jedini je reditelj o kojem se govori na akademskom, intelektualnom i psihoanalitičkom nivou, posebno sa temama koje se odnose na Frojdov koncept želje, potisnutog, uznemirenosti i seksualnosti. Što je obrazovaniji kritičar, veća su poređenja sa Sokratom ili Sartrom.

„Šta ako je sve iluzija i ništa ne postoji? U tom slučaju, definitvno sam preplatio svoj tepih.“

„Nataša, voleti to je patiti. Izbeći patnju, znači ne voleti. Ali onda taj pati što ne voli. Zato, voleti je patiti, ne voleti je patiti, patiti je patiti. Biti sretan je voleti, biti sretan je onda patiti, ali patnja čini nesretnim, zato, da bi bio nesretan moraš da voliš, ili da voliš da patiš, ili da patiš od prevelike sreće. Nadam se da zapisuješ ovo.“

Ovi citati su suština Allenove filozofije. Svoj egzistencialni očaj prikriva apsurdnim humorom, ali i dalje ostaje bez odgovora i utehe. Njegovi filmovi jesu većinom komedije – ali, kao što jedan njegov lik iz „Crimes and Misdemeanors“ reče: „Šta je komedija ako nije tragedija plus vreme?“

Doktor: Zašto si depresivan, Alvy?

Majka: Reci doktoru! Nešto je pročitao.

Doktor: Nešto si pročitao, a?

Alvy: Kosmos se širi.

Doktor: Kosmos se širi?

Alvy: Pa, kosmos je sve, a ako se širi, jednog dana će se prepoloviti i to će biti kraj svega!

Majka (dere se): Pa, šta tebe to briga! (doktoru) Ne radi više domaće zadatke.

Alvy: Nema svrhe.

Majka: Ma, kakve veze ima kosmos sa tim? Ti si u Bruklinu! Bruklin se ne širi!

Čini se da je Allen fasciniran činjenicom da je smrt stalno prisustvo. Njegovi filmovi razvijaju temu besmislenog batrganja u životu jer je sve već unapred određeno. U „Annie Hall“ (1977) čini se da je zadovoljniji postignutim idealom na štetu stvarnosti. „Play it again, Sam“ (1972), „Annie Hall“ i „Manhattan“ (1979) nostalgično slave završetak ljubavi, sa psihoanalitičkom teorijom da je nostalgija bolan povratak, bolesna patologija. U filmovima poput „Interiors“ (1978), „Crimes and Misdemeanors“ (1989) i „Manhattan Murder Mystery“ (1993), smrt je strpljivija – majka izvrši samoubistvo, ljubavnica je hladnokrvno ubijena. Fatalna strana ljubavne veze Allenu je uvek negde u pozadini priče. U „Love and Death“ (1975), ozbiljnom, ali komičnom pogledu na teme seksa, smrti i mogućnosti života nakon smrti, Allenov lik Boris skakuće kroz šumu zajedno sa Smrću, parodirajući figuru smrti u Ingmar Bergmanovog remek dela „The Seventh Seal“ (1957). (Inače, najveći uzor Allena, Bergman, sa kojim je zahvaljujući Liv Ullman, imao večeru, krajem sedamdesetih, u svom stanu na Menhetnu. Tema razgovora im je bila koliko ko potroši na snimanje filma, kao i tehnička strana. Po završetku večeri, Bergman je rekao Ullmanovoj „Izuzetan čovek“).

Ironija i sudbina su drugi aspekti priče koji se redovno vraćaju temama Woody Allena. U „Bullets Over Broadway“ (1995), radnja se približava Salieriju i Mocartu, dok grčki hor naglašava ironiju komentarima u filmu „Mighty Aphrodite“ (1996).

Dok su mu rani filmovi „Take the Money and Run“ (1969), „Bananas“ (1971) i „Sleeper“ (1973), služili kao platforma za blesavljenje i stvaranje značajnih dijaloga koji će obeležiti lik i personu Woody Allena, tipičnog blagog i neuspešnog jevreja, sa druge strane njima je vežbao režiranje i osećaj za fotografiju.

Sa „Purple Rose of Cairo“ (1985) i „Radio Days“ (1987) vrtio se nostalgičnim fantazijama u kojima je Allen otkrivao period jednog vremena, pejzaže i osećaj.

O filmu „Stardust Memories“ pisao sam opširno u predlogu nedelje. Ako bi „Annie Hall“ mogla da se poveže sa Sartrom, „Stardust Memories“, sa svojom temom o smrtnošću, najviše bi prišao filozofiji Heidegera.

„Dođe na to da moraš da mrziš sebe ako imaš i malo integriteta.“

Nezadovoljstvo, kojim je počeo da predstavlja likove, činilo se da ima više sa personom, nego li sa stvarnom ličnošću Woody Allena. Njegovi filmovi iz devedesetih pokazuju mračnije tonove, ogorčene, bez onog slatkog. Kritičari su ocenili „Celebrity“, „Mighty Aphrodite“ i „Deconstructing Harry“ zlobnim i bez humora. Uvek je tako kada se nešto u Allenovim filmovima tiče samih kritičara ili umetnosti. Posebno je tako što je poznate likove u filmu „Celebrirty“, predstavio onakvim kakvi jesu: glupi, tašti, povremeno nasilni, a u osnovi sasvim nevažni, ljudi kojima se uopšte ne treba baviti. A ko bi mogao da zna više o njima nego sam Allen?

„Crimes and Misdeameanors“, možda najznačajniji film Allena, postavlja pitanje: možeš li da prođeš sa ubistvom? Ne misli se pod tim samo logično, ili u koliko je uspešno sprovedeno, već svesno. Ako ubiješ, a pri tome ti i dalje ide dobro, gde je onda Bog? „Crimes“ mu je najmračniji film tog perioda, a uz to snimljen mutnim nijansama Bergmanovog snimatelja Sven Nyquist. Da bi naglasio besmislenost situacije ubistva, Allen stvara i pozadinsku radnju o ljubavnom trouglu u kojem onaj ko uspeva nema nikakve vrednosti, a kvalitetnom se ruga. Smrt lika Louisa Levyja u filmu pokazuje Allenovu filozofsku sranu mizantropije. Time što ubija filozofa u filmu Allen naglašava da ne postoji vere u razum.

„Husbands and Wives“ (1992) je još jedno Allenovo razočarenje u čoveka. Neverovatno je koliko je film lišen humora, ali ne slučajno, već svesno. Kritičari su osetili da su likovi gadni, narcisoidni i okrutne naravi, što je bio glavni problem karijere devedesetih godina Woody Allena, da je svako ponašanje lika pripisano samom reditelju. Gotovo niko da nije ni primetio začetke onoga što će danski reditelji preuzeti i nazvati dogmom. „Husbans and Wives“ je snimljen na stvarnim lokacijama, sa stvarnim osvetljenjem i improvizacijama. Osebno su značajni nagli rezovi, koji je pogrešno pripisuju Godaru, koji ih je preuzeo od trideset godina mlađeg ruskog reditelja.

„Duhovno sam bankrotirao. Prazan sam. Uplašen sam... nemam dušu.“

Seksualni senzibilitet „Deconstructing Harry-a“ je prostački i vulgaran, što je iznenađujuća skretnica u opusu njgeove, inače, umetničk suptilne karijere. Dva puta je upotrebio američki najozloglašeniji termin „pizda“, što je bilo bez presedana u njegovoj karijeri. Napad na religiju bio je rečima „govore ti koga da mrziš“. Allenova prethodna „romantično-filozofska“ strana zamenila se cinizmom, ako ne i mizantropijom. Distancirao se od umetnosti: „Umetnik stvara sopstveni moralni kosmos.“ Njegovi likovi prestali su da imaju više užitka u malim stvarima, prefinjenim; kao što je nedeljni povetarac u „Stardust Memories“, ili da uživaju u filmovima Ingmara Bergmana, ili samo na licu Tracy iz „Manhattan-a“. Allen je prestao da bude bezopasno zabavan.

Da li zbog ogorčenosti, ili pak, prezasićenosti ogorčenošću, Allan se vratio najlakšim mogućim trivijalnim temama u trilogiji najslabijih filmova karijere „Small Time Crooks“ (2000), „The Curse of the Jade Scorpion“ (2001) i„Hollywood Ending“ (2002), sa recikliranim temama ljubavi osuđene na propast.

Posle „Melinda and Melinda“ (2004), prestaje da dobija novac za svoje filmove u Americi i kreće sa uspešnom evropskom fazom svojih filmova. Najveći uspeh donosi mu prva saradnja sa Londonom, „Match Point“ (2005), u kojem ima drugačije čitanje Dostojevskog i „Zločina i Kazne“, koji je već iščitavao za potrebe „Crimes and Misdemeanors“. Ovog puta otuđenje je glavna tema filma sa akcentom da je hladnokrvno ubistvo ipak moguće, što i čini ovaj film sasvim prirodnim sledećim korakom nakon njegovog prethodnika iz 1989. 2005-e godine, Allen se oprostio sa savešću na filmskom platnu i ušao u egocentrični svet bez nje.

U naredna dva pokušao je sa sličnim temama. „Scoop“ (2006) je na duhovit način trebalo da obrađuje temu „Match Pointa“, dok je „Cassandra’s Dream“ (2007), o moralnim izborima dvojice braće i pritisku porodične veze, zasigurno, najbesmisleniji, a ujedno i najgori film Woody Allena u karijeri.

Španska produkcija sa filmom „Vicky Christina Barcelona“ (2008), donosi mu strahovit uspeh, ali zahvaljujući temi ljubavnog trougla, uspeh se ogledao kod mlađe generacije, koja gotovo da nije ni gledala prethodne filmove sedamdesetotrogodišnjeg Allena. Vratio se temama ljubavi osuđene na propast i strasti koja je kod Allena uvek nagla, velika i kratkog trajanja i na kraju nailazi na razumevanje kod svih. Pride, film je bio velika razglednica sa svim pejzažima koji su virili na sve strane oko protagonista.

„Whatever Works“ (2009) je Allenov neuspešan povratak Njujorku i temama neuroze, kao i tehničkim trikovima „Annie Hall“, ali se film previše činio namernim i nametljivim u onome što je pokušavao da iskaže. Izgledalo je da je priča za ovaj film napisana negde početkom devedesetih godina kada je Allen iz romantično – zaljubljene faze nesigurno prelazio u cinično - mizantropsku. Obe su prisutne ovde, čak prva trijumfuje, ali se priča udaljila od dugogodišnjeg toka Allenovog opusa.

„You will meet a tall dark Stranger“ (2010) je Allenov povratak Londonu, a posebno, ranim temama iz sedamdesetih, da je nemoguće umaći sudbini. I sam „Stranger“ u naslovu je Smrt, sa kojom se Allen toliko puta poigravao u karijeri. Nakon niza neuspeha, zreli film, daleko zrelijeg autora, doživeo je uspeh kod kritičara sa temom sa kojom su mogli da se srode i gledaoci starijeg doba.

„Midnight in Paris“ (2011) je druga saradnja Allena sa gradom koji voli, Parizom. Ovog puta, Allen je prisutan u filmu više nego što je negova persona bila u ranijim, gde se pozvao sa umetnike koje je izučavao i sa znanjem kojim je uspešno mogao da manipuliše. Inteligentan film, sa romantičnim tonovima koji su postali sve učestali kod njega od kako je napustio Ameriku, stavio je akcenat na neko drugo vreme, druge vrednosti, na osnovnu ljubav Allena i stare vrednosti – umetnost - nešto što je već dugo izostalo iz njegovih filmova.

U Italiji, trenutno snima, prema njegovim rečima, blesavu komediju, sa kakvim je započeo karijeru, po uzoru jednog od svojih miljenika - Felinija.

Filmografija:

1965 What's New Pussycat?

1966 What's Up, Tiger Lily?

1967 Casino Royale

1969 Don't Drink the Water

1969 Take the Money and Run

1971 Men of Crisis: The Harvey Wallinger Story

1971 Bananas

1972 Play It Again, Sam

1972 Everything You Always Wantedto Know About Sex*(*But Were Afraid to Ask)

1973 Sleeper

1975 Love and Death

1976 The Front

1977 Annie Hall

1978 Interiors

1979 Manhattan

1980 Stardust Memories

1980 To Woody Allen, From Europe with Love

1982 A Midsummer Night's Sex Comedy

1983 Zelig

1984 Broadway Danny Rose

1985 The Purple Rose of Cairo

1986 50 Years of Action!

1986 Meetin' WA

1986 Hannah and Her Sisters

1987 Radio Days

1987 September

1987 King Lear

1988 Another Woman

1988 Hotel Terminus:Klaus Barbie, His Life and Times

1989 New York Stories

1989 Crimes and Misdemeanors

1990 Alice

1991 Scenes from a Mall

1992 Shadows and Fog

1992 Husbands and Wives

1993 Manhattan Murder Mystery

1994 Bullets Over Broadway

1994 Don't Drink the Water

1995 The Sunshine Boys

1995 Mighty Aphrodite

1996 Everyone Says I Love You

1997 Deconstructing Harry

1997 Wild Man Blues

1998 AFI's 100 Years...100 Movies

1998 Celebrity

1998 The Impostors

1998 Antz

1999 Sweet and Lowdown

2000 Company Man

2000 Small Time Crooks

2000 Light Keeps Me Company

2000 Picking Up the Pieces

2001 The Curse of the Jade Scorpion

2001 Sounds from a Town I Love

2001 Stanley Kubrick: A Life in Pictures

2001 The Concert for New York City

2002 Woody Allen: A Life in Film

2002 The Magic of Fellini

2002 Hollywood Ending

2003 100 Years of Hope & Humor

2003 Anything Else

2003 Charlie: The Life and Art of Charles Chaplin

2004 François Truffaut, une Autobiographie

2004 Melinda and Melinda

2005 The Ballad of Greenwich Village

2005 The Outsider

2005 Match Point

2006 Scoop

2006 Home

2007 Cassandra's Dream

2008 Vicky Cristina Barcelona

2009 Whatever Works

2010 You Will Meet a Tall Dark Stranger

2011 Midnight in Paris

2011 Paris Manhattan

2012 The Bop Decameron

Podeli:



Preporucujemo

Spektakl koji se ne propušta: Niš će 12. oktobra biti...