Un chien andalou (1929)

,,Film sam otkrio 1908., dok sam još bio dete. Prve žive slike koje sam video prikazivale su jedno prase. Odmah su me očarale. Film je doneo toliko nov i neobičan oblik pripovedanja da je najveći deo publike imao muke da razume šta se na platnu zbiva i kako se događaji nadovezuju kada se scenografija promeni. Mi smo danas i nesvesno navikli na filmski jezik, montažu, simultane i sukcesivne radnje, pa i na vraćanje u prošlost. U ono doba, publika je s teškoćom tumačila jedan novi jezik. Prvih 20-30 godina svog postojanja, film se smatrao vašarskom, vulgarnom zabavom za narod. Niko nije pomislio da bi mogao postati umetnost. Kada sam 1928.-1929. saopštio majci svoju želju da snimim svoj prvi film, zgranula se, gotovo da je zaplakala. Kao da sam joj rekao: ,,Mama, želim da postanem klovn”. Jedan porodični prijatelj objasnio joj je da je film ozbiljna i profitabilna stvar. Ubedili smo je da finansira moj prvi film - Andaluzijski pas, ali nikada nije pogledala film koji je platila”.

Andaluzijski pas predstavlja avangardni projekat dvojice velikih, ekscentričnih umetnika - slikara Salvadora Dalija i reditelja Luisa Bunjuela, obojice iz Španije, kreativni spoj dva sna tj. transformaciju nesvesnog u nadrealističnu zbilju filmske umetnosti...

,,Sanjarenje je jedna od mojih dubokih potreba koja me je približila nadrealizmu. Andaluzijski pas nastao je iz spoja jednog mog i jednog Dalijevog sna.

Dali me je pozvao u Figeras da provedem kod njega nekoliko dana. Čim sam stigao, ispričao sam mu kako sam nedavno sanjao oštar oblak koji seče mesec i britvu koja seče ljudsko oko. Dali je meni ispričao kako je on prethodne noći sanjao ljudsku ruku punu mrava. Pitao me je: ,,Šta misliš da od ova dva sna napravimo film?”. Scenario smo napisali za nedelju dana. Držali smo se jednostavnog pravila koje smo zajedno smislili: nećemo prihvatiti nijednu ideju ili sliku koja bi dala povoda za bilo kakvo racionalno, psihološko ili kulturološko tumačenje. Širom ćemo otvoriti vrata iracionalnom. Kada je scenario završen, shvatio sam da je reč o neobičnom i provokativnom filmu. Prvo javno prikazivanje filma Andaluzijski pas organizovano je u studiju Ursulines. Okupio se krem Pariza: nešto aristokratije, nekoliko pisaca i poznatih slikara (Pikaso, Le Korbizje, Kokto, Berar, muzičar Žorž Orik) i, naravno, nadrealisti, svi koliko ih ima. Nervozan kao pas, stajao sam iza platna za gramofonom i tokom projekcije puštao argentinski tango i Tristana i Izoldu. Kada je projekcija završena, još sam stajao iza ekrana kada sam čuo dugačak aplauz...

Nadrealističkom pokretu sam pristupio nekako prirodno i sasvim jednostavno. Uključili su me u svoja svakodnevna okupljanja u kafani Cyrano. Kao sve članove grupe, i mene je ovom pokretu privukla revolucionarnost. Nadrealisti nisu nameravali da postanu teroristi ili naoružani borci. Njihovo najjače oružje bio je skandal. Protiv društvene nejednakosti, eksploatacije čoveka od strane drugog čoveka, zaglupljujuće svemoćnosti religije i primitivnih ratova borili su se skandalom. Vremenom, neki od njih su se okrenuli čisto političkom delovanju. Komunistički pokret im se posebno činio dostojnim toga da se nazove revolucionarnim. Tada su među njima počela neprekidna sporenja, razlozi i svađe. Prav cilj nadrealizma ipak nije bio da se stvori novi književni, likovni, pa čak ni filozofski pokret, već da se minira postojeće društvo i promeni život.

U našim razgovorima u kafani Cyrano najviše me je privlačilo pitanje morala. Naravno, nadrealistički moral, agresivan i dalekovid, najčešće je bio u suprotnosti s važećim moralom koji smo prezirali, tako da smo sve prihvaćene vrednosti unapred odbacivali. Naš moral je počivao na drugačijim merilima: veličao je strast, mistifikaciju, uvredu, crni humor i privlačnost ponora. Naš moral je bio zahtevniji i opasniji, ali čvršći, koherentniji i teži od opšte važećeg. Nadrealisti su kao grupa bili žestoki, gordi i nezaboravni. Kada me neko pita šta je bio nadrealizam, ja odgovaram: poetika, revolucionarni i etički pokret”.

Bio je to period Bunjuelovog priključenja pokretu nadrealista, pokretu revolucionarnom u ideji suprotstavljanja društvenim nejednakostima, eksploataciji čoveka od strane drugog čoveka, ratovima i zaglupljujućim religijama. ,,Kada me neko pita šta je bio nadrealizam, ja odgovaram: poetika, revolucionarni i etički pokret“, tvrdio je Bunjuel. Rušenje tabua, crnohumorni pristup stvarnosti i alternativno, provokativno sanjarenje ne javi žestoko su suprotstavljeni svetu licemera i klišea, jalove umetnosti i komercijalizacije svega i svačega. ,,Andaluzijski pas“ je bio izuzetno hrabro i provokativno delo mladog filmskog autora, kultno delo proizašlo iz duha jednog burnog, revolucionarnog vremena korenitih promena i pokreta koji su ga obeležili vlastitom avangardnom provokativnošću i smelošću...

Čudesni kadrovi Andaluzijskog psa smenjivali su se poput najluđih snova, oživljeni kreativnim ludilom autorove mašte : oblak koji seče mesec, čovek koji oštri britvu, a potom raseca oko žene, horizontalno, na dva dela, ruka čoveka po kojoj mile mravi, ženin maljavi pazuh, jež na obali... Žena na ulici, okružena znatiželjnom gomilom, pomera štapom nečiju odsečenu šaku šokirajući prisutne... Na kraju, ženu pregazi automobil... Potom scena koja prikazuje čoveka i ženu u sobi, on nasrće na nju, dira joj grudi, sanjari, grudi se u mašti pretvaraju u golu, privlačnu zadnjicu... nakon njenog opiranja, kreće scena u kojoj muškarac vuče konopce kojima je vezano sve što se nalazi u sobi, pokreće tepih, na njemu klavir, na klaviru odsečenu životinjsku glavu i dva uvezana sveštenika...i, ponovo, šaka s mravima...

Simbolistički, frojdističko-psihoanalitički, kao u najluđim snovima, odigrava se Bunjuelov avangardni eksperiment... Na ivici nadrealističnih snova, lucidnim okom objektiva i genijalne montaže Andaluzijski pas natapa čula gledaoca sokovima nadrealizma i poetikom simbolizma ostavljajući trag u vremenu i nebrojene mogućnosti tumačenja. Hrabro, odvažno i veoma (z)bunjuelovski impresivno - nasuprot svetu dominantne jalove i suvoparne logike! Nasuprot hladnom račundžijskom svetu materijalističkih bljuvotina, za jednokratnu upotrebu... Andaluzijski pas ostaje kao spomenik jednog hrabrog i otkačenog vremena, vremena prkosne i apsurdne DADE i nadrealnog sanjarenja, vremena kreativnih ekscentrika poput Tristana Care, Marsela Dišana, Salvadora Dalija, Andrea Bretona,Kurta Švitersa i mnogih drugih umetnika ,,vrlog, novog“ hakslijevskog sveta bunta i gorke istine o apsurdima i nastranostima sveta između dva svetska rata, dve bestijalnine klanice bezdušne ljudske vrste...

Andaluzijski pas jeste jedinstveno remek-delo: samo za ,,ludake“ i slobodoumne, neustrašive sanjare na čijim idealima, veri, nadahnuću i hrabrosti počiva jedina nada posrnulog sveta u lepotu i spas!!!