Premijera prvog zvučnog filma The Jazz Singer održana je još davne 1927.g u produkciji Warner Brothers-a. Prve reči na filmu izgovorio je Al Johnson, tadašnja muzička zvezda i glasile su: “Sačekajte, sačekajte, još niste čuli sve” !
Iako sinhronizacija nije bila potpuna, bilo je odmah jasno koliko zvuk generalno a posebno muzika doprinose kvalitetu filma. Potpuna integracija slike i zvuka izvedena je tek 1930.god. Osim što doprinosi glumi, muzika pojačava osećanja kod publike, daje ritam, dodaje na drami, naglašava emocije...Upotpunjuje ceo narativ! Razvojem tehnologije i filmske industrije muzika i zvuk postaju neizostavni deo svakog filma.
Iako neupadljiva, muzika na filmu veoma snažno deluje na svest i osećanja publike. Ona može da spaja ili da razdvaja celine, da vraća u prošlost, da objasni izraz na glumčevom licu.
Kompozitor je autor filma, zajedno sa scenaristom i rediteljem. Unutar ovog trojstva mora da postoji saradnja tokom pravljenja filma. Možda čak najveću odgovornost za muziku snosi režiser, koji ima za obavezu da pažljivo proceni i uputi kompozitora na stvaranje dela koje će biti u službi celine, sa ciljem stvaranja željene atmosfere.
Stil muzike kao i njen sadržaj zavise od toga kakve emocije režiser želi da izazove kod publike. Oni mogu da zavise od mesta radnje, vremena, likova, situacija, a postižu se kombinacijom različitih instrumenata, načinom aranžiranja i orkestracije, kao i odabirom odgovarajućeg žanra muzike.Primarna uloga muzike u filmu je funkcionalna, zato što je film kao umetničko delo rezultat kolektivnog umetničkog i zanatskog rada i njihovog harmoničnog usklađivanja. Dakle, kod muzike na filmu se prvenstveno ceni njena estetska vrednost
Da bi se ostvarila željena manipulacija, muzika na filmu treba da bude neprimetna i neupadljiva za običnog gledaoca, treba da deluje kao sastavni deo slike.
Muzika u filmu može biti namenski komponovana posebno za taj film, a može biti i već postojeća, odnosno arhivska. Svako prilagođavanje već postojeće muzike, drugačije aranžiranje ili drugačiji sastavi orkestra tretiraju se kao originalno komponovana muzika.
U filmovima čija je estetika zasnovana na istinitosti dokumenata, bolje je izbegavati muziku kao sredstvo nosioca dubokog emocionalnog uticaja. Kolika je uloga muzike i njena primena koja mora biti u skladu sa celom pričom i pratiti radnju, govore primeri loše upotrebe muzike na filmu.
Loša upotreba muzike je kada se koristi iz nužde, da se sanira neizražajna gluma, ili kada ispravlja grešku koja je učinjena u glumi ili režiji.
Najčešća greška u primeni muzike je kod dijaloga, posebno ako su prikazani u ameriken planu, (ljudska figura u kadru prikazana do kolena) , muzika je suvišna, dok, sa druge strane, krupni planovi gde je u kadru čovekova glava sa delom ramena i veliki totali gde su objekti veoma daleko od kamere, zahtevaju određeno emotivno usmerenje koje se najbolje postiže muzikom.
Filmovi često imaju određene muzičke teme za različite likove, što potiče još od Riharda Vagnera, gde se taj pojam zove lajtmotiv. Tema se ne mora svaki put pojaviti doslovno, već u različitim varijacijama u zavisnosti od situacije koju treba da predstave.
Najbolji primeri za uspešnu i popularnu primenu lajtmotiva jesu filmovi „Zvezdani ratovi“ Džordža Lukasa, gde je kompozitor Džon Vilijams napisao čuvene teme za likove Dart Vejdera, Luka Skajvokera i princeze Leje, kaoi trilogija „Gospodar prstenova“ Pitera Džeksona za koji je muziku pisao Havard Šor, gde se takođe mogu čuti različite teme za glavne likove i mesta radnje.
Već dvadesetak godina unazad među najprodavanijim muzičkim izdanjima su upravo CD-ovi sa muzikom iz filmova ili kompilacije najpopularnijih hitova koji su obeležili ne samo film za koji su pisani već i karijere mnogih pevača!
Sigurno imate playlistu sa svojim omiljenim pesmama ili CD sa muzikom iz filmova koji vas vežu za najlepše uspomene, koje oživljavaju svaki put kad ih slušate.