Triangle of Sadness (2022)

Trougao tuge (Triangle of Sadness) režisera Rubena Ostlunda proglašen je najboljim evropskim filmom godine. Zahvaljujući ovom ostvarenju, Ostlud je proglašen evropskim režiserom i scenaristom godine, dok je Zlatko Burić osvojio dugo priželjkivanu nagradu najboljeg glumca za ulogu Dmitriya u njemu. U filmu je jasno predstavljena strategija gušenja potencijalnog otpora poretku kroz institucionalizovanje ili kontrolisano davanje iluzije moći opozicionoj ili subverzivnoj, angažovanoj kritičkoj umetnosti i prosto postaje nemoguće ignorisati kontradikcije istorijskog trenutka krize, u kom je nedovoljno dovesti u pitanje postavke sveta u kom živimo.

Film počinje pričom o položaju mladog para zaposlenog u modnoj industriji, Jaje i Karla, kroz koju se upoznajemo sa kapitalizmom, onakvim kakvim ga i sami živimo – potrošačkim, plastičnim, površnim i nepravednim. Od samog početka filma provejava tema nedostižne jednakosti, izražena kroz ideološku zapovest uživanja. Dalje nas film vodi na luksuznu jahtu, gde među krupnom buržoazijom, mladi par influensera deluje nešto manje luksuzno. Tu upoznajemo i ostale putnike, stariji bračni par koji se obogatio trgovinom oružjem, kontraverznog ruskog biznismena (Zlatko Burić), okorelog kapitaliste i nasuprot njemu tu je kapetan broda (Woody Harrelson) , okoreli pijanac Marksista, zagovornik socijalizma.

Radujemo se, iako znamo da nemamo čemu da se radujemo. Sistem je neodrživ. Do njegovog sloma ne dolazi nikakvim nasilnim prevratom, nema klasne borbe na život i smrt, nema revolucionarne katarze (osim za vas koje su scene kupanja u izlivu fekalija silno nasmejale i oslobodile). Naš brod puca po šavovima, delom zato što radnici odbijaju poslušnost, a delom zato što kapitalisti proizvode sranja. Konačan udarac brodu koji tone zadaće upravo kapitalisti: ručna bomba u rukama onih koji su se obogatili njihovom proizvodnjom, je, što bi neki komunisti rekli – proizvodnja oruđa sopstvenog uništenja. Međutim, ima i nečeg strateškog u spontanosti neorganizovane sabotaže. Dok kapetan sabotira kontinuirano – svojim neprofesionalnim (ali šarmantnim) odnosom prema nadređenima i podređenima.

Trougao tuge razotkriva svu tugu našeg realnog osećaja bezalternativnosti, ukazujući da je za stvarnu društvenu promenu potrebno mnogo više od preuzimanja vlasti nad državnim aparatom jedne zemlje. Podseća nas da ovo društvo hrli u sunovrat zbog površnosti, pohlepe i ne znanja. Ističući primitivnost i pohlepu kao iskonske odlike čoveka, koji i pored sveg napretka društva ostaje na dnu. Reditelj maestralno predstavlja trenutno društvo sa svim realnim problemima od površnosti do sve prisutne opsednutosti materijalnim. Gubi se ljudskost, humanost, saosećajnost, ostaje samo puka potreba da se opstane po bilo koju cenu.

Gorak ukus ostaje na kraju i ako film nudi i mnoštvo zabave i tragi-komičnih situacija. Svakako vredi pogledati ovo maestralno delo i ostaviti prostor za razmišljanje.

Autor: Jelena Marković