The Good Neighbor (2016)

Tekuća godina je od samog početka mirisala na filmski kvalitetnu, međutim, ni sam nisam bio svestan da će u ovolikoj meri zainteresovati mene, koji sam alergičan na novu produkciju. Ta alergija je fasovana jer sam se u poslednjih par leta susretao isključivo sa razočarenjima, te su moja očekivanja od novih filmova bila ograničena. Naslov za koji danas pišem osvrt je vrlo teško žanrovski identifikovati, jer ne sadrži ni jednu specifičnu i dominantnu karakteristiku koja bi ga usmerila, a zatim i udomila u kutak nekog filmskog pravca. Elem, nakon “konsultacija” sa IMDb-om i Vikipedijom, odlučio sam da film The Good Neighbor okarakterišem kao triler – dramu, jer ima dovoljno i napetih i atmosferičnih scena (hmmm), a sa druge strane ima i dramskih momenta koji na samom kraju daju posebnu draž ovom filmu. Priča je ovde vrlo jednostavna i prati dvojicu drugara koji pod uticajem YouTube-a, koji je dokaz kako obični smrtnici mogu postati “zvezde”, odluče video nadzorom posmatrati sirotog komšiju penzionera i tako praviti filmski projekat koji će posle plasirati u javnost. Pored toga što ga konstano špijuniraju, oni čoveku smeštaju i razne smicalice sa ciljem da ga uplaše, a sve to iz razloga jer je deda namćor (posle će se otkriti pravi motivi). U jednom trenutku, momci će zažaliti…

Iako etiketa “thriller” ima za zadatak da gledaoca učini napetim i nervoznim, ovde to nije slučaj, jer The Good Neighbor predstavlja više interesantan i dramatičan, nego napet ili strašan film. Tačnije, nije on toliko interesantan koliko je zarazan poput neke dobre knjige, pošto misterija koja vlada većim delom filma “drži” gledaoca “zalepljenog” za ekran i ne dozvoljava mu da “ugasi film”, čak i u momentima kada je sadržaj koji posmatramo prozaičan i suvoparan.

Zapravo, čar ovog dela i razlog njegovog postojanja leži u izuzetnom finalu i moćnoj poruci koja se tiče onog čuvenog: “Đavo je odneo šalu”. Odlična stvar u svemu ovome jeste i to što ne dobijamo nikakve naznake da će ovaj film postati delo iz kog ćemo izvlačiti po(r)uke. U par navrata sam pomišljao da će krajnji obrt biti bizaran, morbidan ili šokantan, međutim, on je mnogo više od toga…

Ono što štrči i pomalo kvari dojam o ovom filmu jesu nerealnosti u odlukama likova, koje se ponekad kose sa zdravim razumom. Ne bih da nabrajam i spojlujem, jer ih bome ima podosta, a i totalno su cliché da bi vam čak bilo dosadno i da čitate o njima. James Caan, rutiniran, prekaljen i dobrodržeći gospodin glumac, je u ovom filmu “plivao”, jer nije imao težak glumački podhuvat, jer njegov lik ni ne progovara mnogo, a i nije karakterno zahtevan i složen.

Predstavnici mlađe generacije Logan Miller i Keir Gilchrist (It's Kind of a Funny Story) su možda imali malo teže zadatke jer su njihovi likovi karakterno preciznije dočarani, te jer Gilchrist u ulozi Seana glumio šonju i plašljivka, koji jeste oštrouman i smotren, ali nekako je postavljen tako da iritira gledaoce svojom distanicranošću i kukavičlukom. S druge strane Miller je igrao Ethana, inicijatora, ali i momka koji je motivisan gnevom i koji za razliku od Seane vidi cilj u svemu ovome. Njihovi likovi su skloni kiksevima, što sam već pomenuo kada sam govorio o nerealnostima u njihovom razmišljanju i postupcima.

Pored obrta na kraju, mi imamo još jedan poluobrt minut pred odjavnu špicu, a on na neki način govori kako ipak postoji druga šansa za sve nas i kako nekada moramo pretrnuti kako bi dobili oproštaj ili pomilovanje...

Autor: Milan Tica (Helly Cherry)