The Disaster Artist (2017)

Zar nije bolje spektakularno propasti nego nikada ne pokušati? Magnum opus Tommyja Wiseaua iz 2003. godine, „The Room“ – slučajni kultni klasik koji je nekada nazivan i „Građanin Kejn loših filmova“ – bio je zbir njegovih holivudskih snova do kojeg se došlo na težak način; bila je to možda i najbolja najgora stvar koja se desila kinematografiji otkako je Ed Wood uzeo kameru u ruke. Deluje prikladno i to što je James Franco, glumac i režiser čija čudnovatost se izjednačava sa božanstvenošću, upravo onaj koji će ispričati njegovu priču.

Ništa o Wiseauovoj biografiji nije jasno. Godine 1998. počinje „The Disaster Artist“, kada on tvrdi da je u svojim dvadesetim godinama i da dolazi iz Nju Orleansa; bilo bi pravo čudo da je ijedan od ta dva podatka tačan. Franco ga igra kao lik sa slabom kosom, navlakama za zube i prostetskim mostom koji će podebljati njegov nos filmske zvezde. On je zapravo jedna krivudava enigma, vampir koji hoda po danu, a čiji samoglasnici su isto onoliko mutni kao i njegova prošlost. Ipak, ovaj ekscentrik, koji kao da ne stari i oblači se kao frilens mađioničar, a govori kao devojka iz transilvanijske doline, ima i par zanimljivih stvari u rukavu: bankovni račun i veru u sebe, pri čemu su obe ove stvari naizgled bezgranične. I bar neko vreme, on takođe deli i iskreno ako ne neverovatno prijateljstvo sa glumcem u usponu po imenu Greg Sestero (na osnovu čijih memoara iz 2013. godine je ovaj film i snimljen). Greg, kojeg igra Francov rođeni mlađi brat Dave, je dobar momak koji nikada ne zna šta tačno da misli o Tommyju, ali je zadivljen njegovom potpunom spremnošću da živi u trenutku: prikazujući nam monologe u stilu Brandoa putem nečega što deluje kao napad koji trese celo telo; uzvikujući Šekspira u restoranima koji rade 24 časova dnevno; vodeći spontana ponoćna hodočašća na poslednje mesto sudara Jamesa Deana. (Dean kao motiv koji se ponavlja deluje kao sopstvena vrsta meta reference od strane Francoa, koji je svoju prvu veću pažnju, kao i Zlatni globus, stekao igrajući legendu 2001. godine).

Zajedno, ovaj par se otisnuo kao Los Anđelesu, gde Tommy neobjašnjivo ima i drugi stan – „Mah pied-à-terre“ – a Greg brzo pronalazi agenta, ali ne i poslove. Ispostavlja se da je indiferentnost industrije pravi prerušeni beli slon, koji tera Tommyja da napiše svoj scenario i pokrene pravljenje „The Room“. Ovo je očigledno i šansa da Franco kao režiser pozove sve koje je ikada upoznao na dodeli nagrada ili zabavama koje se dešavaju nakon njih. Nijedna uloga nije previše mala za njegovu paradu zvezda, a neke od njih izgovaraju ne više od jedne rečenice u celom filmu: Zac Efron, Sharon Stone, Bryan Cranston, Bob Odenkirk, Judd Apatow, Megan Mullally, Melanie Griffith, Josh Hutcherson. (Seth Rogen, kao ogorčeni supervizor scenarija, i Alison Brie i Ari Graynor, kao napaćena devojka i starleta, respektivno, zaslužili su sadržajnije likove.) Ipak, priča pripada dvojici Francoa: Daveu kao strejt muškarcu Gregu, čijega sporo udaljavanje od njegovog sve nestalnijeg prijatelja tera sve dublje u samodestrukciju i Jamesu kao filmskom reditelju u pokušaju, Tommyju. Iako ovaj drugi ne može a da se ne oslanja na apsurdnosti svoje muze čudnog govora, i on je poprilično tužan – bes i povređenost čoveka koji je istinski zbunjen pravilima sveta u kojem se našao. Kao umetnik, Wiseau je bio katastrofa. Pa ipak, kakav je samo haos pravio.