The Banishment (2007)

Kada je tridesetdevetogodišnji Andrey Zvyagintsev stigao u Veneciju avgusta meseca 2003. godine bio je potpuno nepoznat, čak i u njegovoj rodnoj Rusiji. Ali tri polučasovna filma koja je snimio za REN-TV seriju „The Black Room“ (2001), toliko su impresionirali Dmitrya Lesevskyog, producenta serije i generalnog direktora REN-TV-a, da ga je Lesnevsky ohrabrio da snimi svoj prvi film, „The Return“ (2003); film koji je sada donosio Veneciji. Nedelju dana kasnije ovaj mračni, tmurni i zagonetni film ne samo što je dobio nagradu za najbolji film festivala, već i Zlatnog Lava, bacajući u senku zasluge njegovog većeg imenjaka, Andreja Tarkovskog, čiji je prvi film „Ivan’s Childhood“ podelio Zlatnog Lava 1962. Uprkos ruskoj tendenciji da mrko gledaju na umetnike koji steknu slavu izvan granica Rusije, „The Return“ je osvojio i dve glavne ruske nagrade iste godine, Nike i Zlatnog Orla 2004. godine. Film je distribuiran širom sveta gde je pokupio gomilu drugih nagrada, što je važilo za presedan.

Jasno, posle tako velikog uspeha sva očekivanja i oči uprte su u reditelja i postavljalo se pitanje šta će uraditi sledeće, i da li će moći da nadmaši samoga sebe. Jednom postavljeni visoki standardi moraju se uvek održavati. „The Banishment“, adaptacija novele „The Laughing Matter“, manje poznata iz 1953. godine, napisana je od strane armenijsko-američkog pisca Williama Soroyana, nije se pojavio do 2007. godine sve do festivala u Kanu. Sniman je tri godine. Zvyagitsev je morao da seče duge dijaloge jer je shvatio da oni neće moći da drže pažnju gledaocu kao što jesu tokom novele. Godinu dana je bio primoran da čeka da ugovor, koji je norvešku glumicu Mariu Bonnevie vezao sa Royal Dramatic Theatre u Stockholmu, istekne. Dužina filma i tiho vođenje radnje podelilo je kritičare tako da je film odneo nagradu „samo“ za najboljeg glumca Konstantina Lavroneka, koji je bio odabran, baš poput uloge u „The Return“, za ulogu namučenog junaka; glumca kojeg reditelj nije želeo ponovo u svom filmu ali nije uspeo da pronađe ni jednog drugog koji bi uspeo da iznese ulogu Aleksa. Više od godinu dana bilo je potrebno filmu da se, recimo, nadje u britanskim bioskopima. Ja sam ga odgledao na dan prikazivanja i u bioskopu nas je bilo dvadeset i sedmoro. Izbrojao sam.

Otvaranje filma ima izgled trilera, sa kolima koja velikom brzinom jure kroz industrijski deo grada (scena snimljena u Belgiji), dok ih pljusak ometa. Te urbane scene snimljene su u zloslutnim, uznemiravajućim nijansama plave i zelene, tek prošarane crvenom bojom krvi, tako da nije ni najmanje iznenađujuće što Aleks, namučeni i turobni junak priče, odlučuje da odvede svoju ženu i dva deteta nazad u svoj dom iz detinjstva na selu. Na taj način, film nam predstavlja preokret iz sveta tame u široko i svetlo prostranstvo zelenila, spokoja i mira. Poput „The Return“ i ovo putovanje je odlazak u napetost, nasilje i smrt.

„The Banishment“ nastavlja dugu tradiciju ruskih filmova koji istražuju porodicu i muževnost u krizi, što je, uostalom, Zvyagitsev i započeo svojim „The Return.“ U njemu je došlo do razdora između oca i sina, dok se sada taj razdor prebacuje između njega i njegove žene. Iako tokom priče otkrivamo kakvog je karaktera njegovo psihičko stanje, ipak, njegova nesposobnost da sasluša suprugu, pročita između redova, uvidi stvari koje mu nisu rečene i nesposobnost da iskaže osećanja, čine od njega tragičnu figuru, još malo pa dostojnu nekog lika iz kraće priče najvećeg svetskog književnika Dostojevskog. Ako bi neko bio kadar da odigra Raskovljnikova to bi upravo bio Konstantin Lavronenko (bez obzira na godine glumca). Simptomatično za njega, kao lika oličenog kroz tragediju, jeste okretanje za pomoć njegovom brutalnom bratu, nekome čija je porodica već davno razorena. U trenutku emotivnog izgnanstva Aleks dolazi do sasvim pogrešnog zaključka. U srcu ovog zaključka leži njegova nesposobnost u ljubavi, što se pokazuje u sceni u kojoj deci čita priče za laku noć iz pisama Svetog Pavla, što je samo jedna od brojnih biblijskih aluzija u filmu: „I mada govorim jezikom čoveka i anđela, i nemam milosti, zvučim tako oporo...“ U filmu prepunom smrti, Aleks je najmrtviji od svih njih.

„The Banishment“ je ispričan podjednakom sigurnošću koja je primenjena u filmu „The Return.“ Fotograf Mikhail Krichman radio je i na prethodnom filmu i ponovo usnimio kompozicije zapanjujuće veličine. Scene snimljene kroz prozor jasno govore o otuđenju i uznemirenosti. Jedna sjajna kompozicija u vozu, negde sa početka filma, prikazuje roditelje jednog naspram drugog, u kupeu vagona, sa po jednom dečijom glavom u krilu. Kod oboje se jasno primećuju burme ali između njih je očit nepremostivi jaz stradanja.

Rečitost vizuelne rezolucija filma u kojem je tako malo dijaloga odgovara briljantnoj muzici. Sablasni tonovi Arvoa Parta korišćeni su da vodi scene snažnih emocija, a zvuci vetra i kiše blago podsećaju na Tarkovskog, no ipak, većina scena na selu snimljena je u potpunoj tišini. A kada ta tišina bude narušena bukom telefona i automobila – što označava vezu sa gradom gde se neobjašnjena tragedija zbila – njihova gruba, nametljiva buka kanališe se kroz gnev Alekse.

Lokacija priče ni jednog časa nije određena. Imena likova – Aleks, Vera, Maks, Viktor, Liza i ostala – mogu biti ruska, ali mogu biti i bilo koje evropske nacionalnosti. Ta strana, zajedno sa temporalnom neodređenošću, manjkom dijaloga i tankom niti radnje, nagoveštavaju da je Zvyagintsev težio ka apstraktnoj priči i najosnovnim, već zametnutim, ljudskim emocijama, za razliku od velikana Aleksandra Sokurova i njegovom pričom u približnom okruženju, nestvarno slikarskom rukom usnimljenom „Mother and Son“ (1997), ili poput Ivana Vyrypaeva, u još jednom ambicioznom savremenom ruskom filmu „Euphoria“ (2006).

Ova priča jeste daleko moralno složenija od one iz „The Return“, ali sa složenijim ambicijama, stiže i rizik. U priči ostaju neke stvari neobjašnjene, kao na primer lutanje Marka na početku filma. Naravno, objašnjenja se očekuju u američkim, pa čak i u svim zapadnim filmovima, ali u jednom ovakvom nije neophodno, posebno zato što i u životu nemamo odgovore na sva pitanja, a još manje na svačije postupke. Zapadni kritičari našli su zamerku i u tome što je mračna porodična tajna, inače zapadnoj kinematografiji od suštinskog značaja za svaku priču, tek nagoveštena smrskanom fotografijom, zaboravljajući da je nagoveštaj uvek snažniji od razotkrivanja. U tom slučaju, neko od gledaoca, ukoliko bi ta tajna bila otkrivena, može pomisliti da to nije ni tolika tragedija za razor porodice jer gledalac zna i za gore. Na ovaj način, samo nagoveštaj čini da svako od nas zamisli najdublju moguću tajnu koja bi rasturila neku porodicu. Međutim, treba znati i zamisliti. Ne kaže se uzaludno, škripa poda je jezivija nego čudovište na vratima.

Radnja „The Returna“ nije se direktno ticala majke i babe dece, tako da se odvijala izvan njihovog prisustva. „The Banishment“, sasvim suprotno prethodnom filmu, gradi priču na očaju između Vere i Aleksa i njihovog emotivnog crnila. Tu se još jednom uplela zapadna kritika sa postavljanjem pitanja zašto Vera ni jednog časa nije jasno objasnila šta je muči? U zemlji gde je sve crno i bilo jasno je zašto je postavljeno pitanje. U zemlji slavonskih duša to pitanje nikako ne može da dobije odgovor. Zaboravljala se da duša čoveka, posebno ako je napaćena, nije priprosta duša američkih junaka, već složena poput onih koje se nalaze na stranicama Dostojevskog. Jedina zamerka reditelju može biti što nije dopustio više filmskog vremena Veri, (glumici Mariji Bonnevie) da zablista u onome što ona najbolje ume. Treba obratiti pažnju na njen monolog Robertu i shvatiti o čemu je reč. Sline i suze ne mogu biti na svačijem licu, posebno na licu glumaca koje viđamo u popularnim savremenim filmovima zapadne produkcije, jer one ruže glumca, ali lice jedne ovakve glumice nikada nije izgledalo lepše sa njima zato što se pred nama nalazila istina lika.

Očigledno je da od svih savremenih ruskih reditelja, poput Alexeia Popogrebskya („Koktobel“ (2003)), Borisa Khlebnikova („Free Floating“ (2006) i „Simple Things“ (2007)), Kirilla Serbrennikova („Playing the Victim“ (2006)) i Sergea Lobanova („Dust“ (2005)), Zvyagintsev ističe svoju suptilnu ambicioznost što je podzravljeno širom sveta. Elegancijom, asimetričnom kompozicijom orahovog drveta na pustom brdu, dugim, usporenim, osmišljenim sekvencama u maniru Andreja Tarkovskog, njegova dela skoro da su na tragu remek dela, ali biće potrebno još dosta rada, godina, truda i veštine da se gomila ideja u njima usmeri i kristalizuje u montaži. On osnovu ima.

Iako likovi govore ruski, ovaj zapanjujući krajolik od filma ustvari je snimljen u Moldaviji, Francuskoj, Belgiji i Rusiji za 103 dana. Ako tragate za filmom sa odgovorima koji su unapred dati u njemu, nemojte mu prilaziti i oduzimati mu vreme. Ukoliko želite da otkrijete šta se to desilo u završnici filma, otkuda Mark sa metkom u ramenu, ko je to pucao na njega, otkuda pištolj u fioci seoske kućice, da li je to delo lokalnog mafijaša ili neuspeo pokušaj samoubistva, kao i šta predstavlja zagonetni kraj sa seljacima koji nariču, propustite ga jer film ne pruža objašnjenja, on ih vama prepušta. Imate toliko, ustvari, imate svaki američki film koji će vam sve što treba da znate objasniti na najednostavniji način, samo treba, na slepo, da odaberete jedan.

Međutim, ukoliko tragate za film sa atmosferom, ambijentom koji će vas uvući i iz kojeg bi ste rado pobegli, sa pričom koja se mota u vašoj glavi i u kojoj vi nalazite odgovore i brinete za sudbinu junaka, sa estetikom postavjenom na tako visokom nivou gde scene teku tako tečno da u trenutku ne shvatite da se radnja pomerila u vremenu i prostoru, sa vodom koja protiče i podseća vas na Tarkovskog, jednom rečju, ako volite da čitate, ovo jeste film za vas.

A jednoga dana napisaćemo i koju o najnovijem filmu Zvyagitseva - „Elena.“