Strava i Užas

Žanr strave i užasa je, pre svega, moderan žanr, koji je počeo da se pojavljuje u XVIII veku, sa „Dvorcem Otrantom“, Horasa Valpola 1765. prvom gotičkom novelom koju su poistoveteli sa žanrom strave i užasa.

Osnovno za žanr je razdvanje pod kojim se podrazumeva ono što odvaja priču strave i užasa od običnih priča sa čudovištem X, kao što su pojavljivanja u mitološkim ili bajkovitim pričama, gde dolazi do stava likova pri susretu sa čudovištem X. U stravi i užasu, ljudi smatraju čudovište X kao nešto abnormalnog poremećaja prirodnog poretka, dok je u mitološkim pričama i bajkama ono samo sastavni deo miljea, univerzuma. Biće poput Čubake, iz svemirske sapunice „Star Wars“, je samo jedan od momaka, ali da se takvo biće pojavi u filmu, recimo, „The Howling“, izazvalo bi vrhunsku odvratnost i užas, kao što bi bio i slučaj sa drugom stranom lepotice iz „The Beauty and the Beast“, u kojem je zver predstavljena romantično, dok to ne bi bio slučaj ako bi takva ista zver bila prebačena u, recimo, „The American Werewolf ...“ u nekoj od svetskih metropola.

U pričama strave i užasa, emocije bi trebalo da odražavaju emocije pozitivnih likova priče u nekim, ali ne svim aspektima. Taj efekat odražavajućeg jeste ključ žanra strave i užasa, jer to nije slučaj sa ostalim žanrovima, (osim sa, možda, pornografijom), da publika reaguje ponavljanjem određenih elemenata emotivnog stanja junaka. Jer nismo mi ljubomorni kada je Otelo ljubomoran. Kada se komičar oklizne i padne, njemu teško da je smešno, nama jeste. I mada nam je napeto da li će junak spasiti devojku zavezanu za šine na koju juri pomahnitali mašinovođa voza, njemu je mnogo više nego samo napeto, on mora da je i prestravljen hoće li preživeti i izvući se bez posledica. Zato u stravi i užasu emocije likova i emocije publike, jesu sinhronizovane u određenim trenucima. Zbog toga, film strave i užasa jeste, pre svega, emocija. Ipak, emocije variraju od gledaoca do gledaoca, od teme do teme.

Reč „horror“ potiče iz latinskog „horrore“, što znači biti na ivici, kao kad se kosa podigne na glavi, i od stare francuske reči „orror“ – uzdrhtati.

Pomenuto čudovište X svakoga filma može se smatrati ili preteće ili nečisto. Ako se proceni da je čudovište X samo preteće, emociju koju dobijamo je strava, ukoliko je nečisto, emocija je užas, jer se strava i užas svodi isključivo na opasnost i nečistoću.

Evo Drakula na primer. Recimo plašimo se Drakule. Plaši nas ideja Drakule, a ne uverenje da on postoji, već sama sadržina ideje. Naravno, ta ideja proizilazi zato što je pročitana neka knjiga, odgledan film, što je navelo misli iz kojih zaključujemo da je Drakula neko ko je preteći i nečist. To je objektivna i formalna stvarnost. Za Drakulu se kaže da je u objektivnoj, ali ne i u formalnoj stvarnosti.

Jasno, neće svi u publici reći da su užasnuti – mačo tinejdžeri će poricati odvratnost prema čudovištu X i isticati njegovu zabavnu stranu.

Čudovišta X su definisana i indentifikovana kao bilo koje biće za koje se veruje da je naučno nemoguće i šok. Utisci koje sam žanr nameće su ritmički šokovi. Iako se današnji filmovi strave i užasa isključivo sastoje od sve učestalijih pozivanja na raznolikost šokova, ipak, šok nije emocija, ni najmanje, već samo refleks, mada taj refleks jeste postao standard, na žalost se, sa velikom greškom, poistevećuje sa provokacijom strave i užasa, stavlja ili potpuno briše emocija iz žanra, i kao za razlog imamo atrofiju žanra tako udaljenog od onoga šta bi on trebalo da bude i postigne kod publike. Kao što je u humoru (videti HUMOR) šala na tuđi račun najniža kategorija humora, u stravi i užasu bi izazivanje šokova moglo da se svrsta u istu kategoriju najnižeg kvaliteta.

Primer nemogućeg čudovišta X je ajkula u serijalu „Jaws“, i kit u filmu „Orca“. Kit prati ljude, shvata odnos između pumpe i gasa i na osnovu toga spali čitavu luku. Ajkula u serijalu je prepametna da bi bila riba, i u filmovima je ubila više ljudi za jedno leto nego sve ajkule na svetu u toku jedne godine. Otuda to i nisu bića marinske biologije, već čiste fantastike. Zato je, na primer, „Cujo“ samo pas, što navodi da ni knjiga, niti film, ne mogu biti svrstani u svet strave i užasa, već, radije, u kategoriju trilera ili uzbudljivog.

„Psycho“, takođe, ne bi trebalo da spada u kategoriju strave i užasa, iako se smatra vrhunskim primerom, jednostavno, Norman Bates nije čudovište X. On je šizofreničar, nešto što je nauci poznato. Ali, postoje mnogi razlozi koji svrstavaju „Psycho“ u stravu i užas; izdvojena lokacija, usamljena žena, seksualni napad, ubistvo, incest. Razne narativne strukture (građa do konačnog prikazivanja izobličenog bića), šok taktike (iznenadna muzika Bernarda Hermena), kadrovi (skelet), čak i osvetljenje podseća na filmove strave i užasa, ali Norman Bates nije čudovište X u tehničkom smislu. O ludaku koji maše nožem ne treba komentarisati. On je Nor-man (na engleskom niti musko, niti žensko), sin i majka, živ i mrtav, ali kod njega je sve u funkciji psihologije, a ne biologije, i stoji da je snažna figura i ikona nečistog, ali za mene ne film strave i užasa.

Čudovište X ne mora biti ni ružno ili groteskno. Drakula i Lutajući Jevrejin u Answorthovom „The Spectre Bride“ prilično lepo izgledaju. Čudovište X mora biti neko ko je izuzetno okrutan ili zao, dok su neke priče strave i užasa potpuno lišene čudovišta X. Prema definiciji savremene nauke, ostaje da su čudovišta X, ona koja ne postoje.

Treba pomenuti i razliku između filma strave i užasa i filma očaja, koji se bez razmišljanja stavlja u istu kategoriju, ali film očaja budi sasvim druge emocije i ne izaziva zgražavanje, već osećaj nelagodnosti i zaprepašćenja. Najbolji primer je film Michael Hanekea „Funny Games“.

Osnovna struktura čudovišta X može se podeliti na sledeće kategorije:

1. Fuzija – gde se briše razlika između živog i mrtvog (mumije, vampiri, zombiji, duhovi, Freddy) – svi su živi i mrtvi, kao i bebe iz „It's alive“.

2. Fisija – forma koja razdvaja čudovište X na dva, ili više indentiteta, koji se smenjuju u istom telu (Dorijan Grej, vukodlaci, Dzekil i Hajd).

Vrlo je jednostavno fuzijom dodati kandže Rozmarinoj bebi, ubaciti đavola u Regan, ili glavu muve Vincet Priceu, a fisijom raznoliko smenjivati biološke ili ontološke prirode u jednom telu.

3. Uvećanje – obično bića koja se već smatraju nečistim u kulturi (pauk – u največem broju slučajeva). Vrlo popularno pedesetih godina. Uvećati samo ono što uznemirava ili gadi.

4. Umnožavanje – (bilo čega što se može i uvećati).

5. Metonimija – (povezivanje odvratnih detalja sa čudovištom X, kao što je sluz ili bilo koja druga tekućina koja curi iz raznih otvora ili posekotina na telu, sve sa tim da se izazove gađenje kod publike).

Na kraju da se vratimo početku. Može se reći da priča strave i užasa predstavlja nešto poput druge strane Prosvetljenja. Tamo gde Prosvetljenje valorizuje razum, strava i užas istražuje emociju, doduše jako nasilnu, ako se posmatra iz ugla fiktivnog junaka. Ovaj kontrast se može naglasti povezivanjem Prosvetljenja sa objektivnošću i priče strave i užasa, nastale tada, sa subjektivnošću. I dok je u periodu Prosvetljenja stremljeno bilo ka naturalističkom konceptu sveta, priče strave i užasa, za radi fikcije, verovale su u postojanje natprirodnog. Čitaoci i pisci sa kraja XVIII veka, verovatno nisu delili poglede nauke, niti mora da su prihvatali sve što je nauka promovisala.

Na kraju, barem za sada, ostaje najvažnije pitanje vezano za žanr strave i užasa. Kako je moguće da reagujemo iskrenom emocijom na nešto zašta znamo da ne postoji?

Ja odgovor znam, ali to je tema za neki drugi put.