Star Wars: Episode VIII - The Last Jedi (2017)

„Star Wars: The Last Jedi“ scenariste i režisera Riana Johnsona je opširna ekstravaganca prepuna dešavanja i likova, koja se nadovezuje na „Star Wars: Episode VII – The Force Awakens“ i vodi serijal u nepoznatu teritoriju. To je sve što jedan fan „Star Wars“ serijala može da poželi, a i više od toga. Čak će i oni gledaoci koji provode svaki minut projekcije predviđajući zaplete i likujući kada najzad pogode jedan verovatno ovde ostati iznenađeni do samog kraja. Međutim, iznenađenja često ne ugrožavaju logiku (iako labavu, moramo priznati) univerzuma koji je George Lucas osmislio, a kada to čine, to je u svrhu proširivanja mitologije na male, ali značajne načine, ili pak kako bi uneli nešto iz nekog drugog vida Lucasovog stvaralaštva (čini se kao da je sjajna TV serija „Clone Wars“ Genddyja Tartakovskyog uticala na poslednji čin).

Prvi deo „The Last Jedi“ naizmenično prati ostatak flote naših heroja (na čijem čelu je Leia, koju glumi preminula Carrie Fisher) koja beži od First Order (Prvog reda), tj. sledeće generacije Imperije; i Rey (Daisy Ridley) na vodenoj planeti Ahch-To (nazdravlje!) koja pokušava da ubedi samoprognanog Jedi gospodara Lukea Skywalkera (Mark Hamill, čije grubo lice postaje ikonsko u kadrovima izbliza) da prevaziđe svoju žalost što je izneverio grupu mladih padavana i da se ponovo pridruži Otporu. Supreme Leader (Vrhovni vođa) Snoke (Andy Serkis i CGI), koji vodi First Order (Prvi red), ima velike planove u vezi Rey-a i svog učenika opsednutog Darth Vaderom, Kylo Rena (Adam Driver). Izborani starkelja možda nije sjajan zlikovac – tipičan sadista sa dubokim glasom, u Marvelovom stilu – ali je sjajan šahista, baš kao i Johnson.

Namerno smo nejasni ovde. Dovoljno je reći da, uprkos tome što se sastoji od varijacija elemenata sa kojima smo se direktno (u „Star Wars“ filmovima) i indirektno (u zabavnom sadržaju inspirisanom „Star Wars“) sretali još od 1977. godine, „The Last Jedi“ uspeva da manevriše na nove i neočekivane načine, počevši od odluke da se film snimi oko povlačenja u kojem cilj nije pobediti, već izbeći potpuno uništenje. Uz tu naracionu nit, „The Last Jedi“ dodaje i nekoliko opasnih, često brzo smišljenih manjih misija, od kojih svaka prati pokušaj heroja (ili zlikovaca) da se približe svom cilju. Priča se završava dugačkim vrhuncima koji, što je pravo osveženje, ne izgledaju kao cinični pokušaji da se produži trajanje filma. Stari posao se završava, a novi se predstavlja.

Johnson u svakoj sceni uspeva da veteranima serijala (poput Chewbaccae i naročito R2-D2), kao i onim likovima koji su debitovali u „The Force Awakens“, da dovoljno vremena na platnu da pokažu svoj talenat, a u isto vreme uvodi upečatljiva nova lica na scenu (uključujući herojskog radnika održavanja, Rose Tico, koju igra Kelly Marie Tran; mirnog i žilavog zamenika admirala u Otporu, koju igra Laura Dern; i Benicioa Del Toroa, koji igra neku vrstu obijača sefova).

„Jedi“ je bolji od većine nastavaka po tome što publici u isto vreme pruža ono što želi, ali i ono što nije znala da želi. Film se dosta oslanja na sentimentalnost, uglavnom onu posejanu u prethodnom filmu, ali i u vezi nedavno preminule glavne glumice (Fisher – hvala bogu, dali su joj dosta vremena na platnu i dosta uzbudljivih scena). Ali ono što je važno je da, kada god se neki lik rasplače (ili natera nas da se rasplačemo), katarza je zaslužena. To se dešava prilično često – ovo je film preokupiran žaljenjem za prošlošću i prevazilaženjem iste, pun lovljenih i slomljenih ljudi koji se boje da će njihova nada biti ugušena.

Bol koju Rey oseća zbog činjenice da ne zna ko su joj roditelji, kao i Kylo Renova trauma zbog ubistva sopstvenog oca kako bi napredovao prema svojoj „sudbini“ bukvalno, ali i figurativno predstavljaju dve strane istog ogledala. Johnson razvija nešto što smo nakratko videli u „The Empire Strikes Back“ i „Return of the Jedi“ i dopušta ovim svemogućim likovima da telepatski „pričaju“ jedni sa drugima s jedne strane svemira na drugu, lako kao što bi nama ili vama bilo da pozovemo prijatelja preko Skype-a. Ovaj mali dodatak ima toliko potencijala za dramu i uvrnut humor da je logično zapitati se zašto to niko nije pokušao do sada.

„The Last Jedi“ ponekad razbije naša očekivanja na tako drzak način da skoro očekujemo da neko od glumaca direktno s platna kaže super-fanovima da prestanu da se shvataju toliko ozbiljno. U nekim šalama prepoznajemo humor iz „Spaceballs“ i „Robot Chicken“. Snoke naređuje Kylou da „skine tu smešnu kacigu“, Luke kritikuje starog prijatelja što prikazuje nostalgični video snimak rečima „to je bio nizak udarac“, dok jedna šala na početku filma prikazuje jednog od heroja kako zove most zvezdanog razarača i pretvara se da su ga stavili na čekanje. Ovim aspektom dodaje se preko potrebna doza humora (slično smo videli i u „The Force Awakens“, naročito kada su na ekranu bili Han Solo, Chewbacca, BB-8 i Finn (John Boyega, heroj/kukavica u stilu Jamesa Garnera), ali se ne ide do te mere da „The Last Jedi“ postane sprdnja na svoj račun.

Film podjednako dobro funkcioniše kao iskrena avantura puna strastvenih heroja i zlikovaca i način da se nastavi franšiza. Poput „The Force Awakens“, ali u još većoj meri, ovaj film se bavi pitanjima zaveštanja, legitimnosti i nasleđivanja, a uključuje i brojne debate o tome da li priče i simbole iz prošlosti treba replicirati ili odbaciti. Među mnogim vrednim lekcijama je i ta da predmeti nemaju vrednosti osim osećanja koja uložimo u njih, kao i da nijedna osoba nije iznad plemenite ideje.

Johnson stoji iza nekih zaista dobrih filmova, ali pripovedanje ovde najviše duguje njegovom radu na TV seriji „Breaking Bad“, razigrano zapletenoj krimi drami koja je svako novo poglavlje posmatrala kao mađioničarski trik: izvor užitka je uvek u ruci na koju ne obraćate pažnju. Postoje trenuci u kojima se čini da se režiser preračunao ili napravio očigledno loš izbor (ovo postaje zabrinjavajuće u sredini, kada se Admiral Holdo (Dern) i svojeglavi pilog Poe Dameron (Oscar Isaac) raspravljaju), ali onda shvatite da je to bila samo priprema za još jedan pogodak koji vas još više pogađa jer ste posumnjali da „The Last Jedi“ zna šta radi.

Ova odlučnost da se pronađe balans između iznenađenja i neizbežnosti je usađena u „The Last Jedi“ sve do nivoa scena i uglova kamera. Koliko Zvezdanih razarača, TIE boraca, Imperijalnih šetača, svetlosnih sablji, kapsula (šatlova) za bekstvo i diskusija o prirodi Sile smo videli do sada? Gomilu. Međutim, Johnson uspeva da pronađe način da predstavi tehnologiju, mitologiju i scenografiju na takav način da nam se sve ovo čini novo, ili bar novije, počevši od Zvezdanih razarača koji se materijalizuju iz hiperprostora na nebu nad planetom (posmatrano sa zemlje), a zatim slikama brodova pokreta otpora koje topovi Imperijalnih snaga razbijaju kao konzerve na strelištu i (komično) zamućenim video pozivom u kojem ratnica-filozof sa naočarima, Maz Kanata (kojoj glas pozajmljuje Lupita Nyong’o) daje važne informacije dok istovremeno učestvuje u pucnjavi sa neprijateljima koje ne možemo da vidimo. (Ona to zove „sindikalnim problemom“.)

U ovom delu se posvećuje više pažnje boji i kompoziciji nego u bilo kom drugom još od „The Empire Strikes Back“. Naročito se ističu Snokeova prestolna soba u stilu Darioa Argentoa, sa crvenim zidovima i stražarima u crvenim oklopima, i finalna bitka na slanoj planeti čije bele, ravne površine bivaju rastrgnute i otkrivaju nijanse tamno crvene boje. (Gledano iz daljine, izgleda kao da samo bojno polje krvari.) Arhitektura akcionih sekvenci je zapanjujuća. Pažljivo osmišljeni i izdvojeni deo svemirske borbe na početku je emocionalno jači od bilo koje akcione sekvence u bilo kom ovogodišnjem blokbasteru, osim „No Man’s Land“ iz „Wonder Woman“, a fokus je na liku kojeg vidimo po prvi put.

Postoje mesta u kojima film ne može da pronađe način da likove dovede do mesta gde mu je potrebno da oni budu, i jednostavno pređe preko toga, kao da kaže „A onda se ovo dogodilo, a sada da nastavimo dalje“. Ali takvih momenata je manje nego što ste verovatno spremni da oprostite – i zaista, da su takve stvari kinematografski zločin, Howard Hawks bi do sada završio na električnoj stolici. Što je najvažnije, prokleta stvar se pomera, kako u smislu zapleta, tako i u smislu veštog koreografa-plesača koji je vizualizovao svaku milisekundu svog nastupa i uvežbao je do te tačke da se čini da je gracioznost prirodna kao disanje.