Memoirs of an Invisible Man (1992)

Nick Halloway je tip čoveka koji živi, ali ga niko ne primećuje, pripadnik yuppie generacije, mutnog i nedefinisanog zanimanja. Slučajno zaspavši u laboratoriji (posedica gadnog mamurluka), preživi čudnu nesreću koja za svoje posledice ima – nevidljivost. Ne treba puno da Nick postane zanimljiv svima, od policije do posesivnog CIA agenta koji tu ne vidi puno dilema. Ako ga neće imati, neće ga imati niko, a Nicku nevidljivost možda neće biti dovoljna da spasi živu glavu.

Tu i tamo pojave se stvari koje znaju biti drugačije. Ne nužno i bolje, ali zapamtimo ih te im se vraćamo s vremena na vreme jer u sebi imaju ono nešto što bi se filmskim rečnikom moglo opisati kao – originalnost ili barem neki ekvivalent toga. Nevidljivost sigurno nije originalna, Hollywood snima filmove o toj temi otkako je H.G. Wells objavio svoj poznati roman, što „Memoare nevidljivog čovjeka“ čini još jednim proizvodom iste priče.

Iste, ali različite. Memoirs… su takođe ekranizacija romana, napisanog od ruke stanovitog H.F. Sainta, koji do dana današnjeg nije više napisao ni slova. Kao i lik u radnji svog prvenca, jednostavno je nestao nakon toga. Neki kažu da je zaradio toliko da mu pisanje više nije zabavno, ali ta zarada ne bi bila ni blizu tome da u igri nisu bila filmska prava. Što me dovodi do onog glavnog, filmskih stvari, poprilično originalnih.

Režiju potpisuje kultni majstor jeze John Carpenter. Majstor jeze, da, ali jednako tako i redatelj koji ima dobar komad filmografije smeštene u čistim SF vodama, onim, realnijim i režiranje još jedne takve priče, koja u sebi ima elemente dobre stare komedije, za njega nije ništa neobično (seća li se neko još "Big Trouble in Little China"). Pomalo neuobičajan izbor glavnog glumca takođe ima svoj udeo u tome zašto se film ističe. Chevy Chase. Njega ili volite ili ne, nema baš sivih zona oko toga, njegova vrsta humora jednostavno nije za svakoga i stvar koju treba naglasiti – ovo mu je prvi nastup u nečemu što nije čista komedija. I snašao se, iznenađujuće dobro, ali to je možda zato što je lik kao skrojen za njegovu pojavu.

Carpentera ovde ne zanimaju specijalni efekti, ali ni ne beži od njih. Nevidljivost treba nekako dočarati, pri čemu su među prvima upotrebljene prednosti tadašnje novine – zelenog ekrana, posebno za krupne kadrove Nickova šminkanja lica i prizore gde se rešava suvišne odeće dok pokušava pobeći agentima koji ga love. Zašto sam spomenuo da ga ne zanimaju? Zato što mu je draže priču graditi na sitnicama u kojima Nick otkriva sve mane nevidljivosti (gadno je kada vidite dim u svojim plućima) postavljajući ga u situacije koje su same po sebi komične, ali i ne tako kako bi se pomislilo.

Svako je barem jednom pomislio kako bi bilo cool prisluškivati vlastite prijatelje, ali šta ako ono što bi saznali nije što ste i očekivali? U tim nekim scenama komedija ima gorak ukus, čime Chase pokazuje da mu nije teško glumiti… ako baš mora. A kako je Carpenter romantičar u duši, stvar ne može proći i bez ljubavne priče. Daryl Hannah, glumica koja uvijek pleše negdje na granici zaborava i kultnog statusa, deluje kao dobar izbor, ali ovo je i rutinski odrađen posao, nen lik nema nekakvu posebnu razradu osim da bude uz Nicka i da mu pruži podršku jer su oboje na neki način autsajderi. Svoj pošteni filmski trenutak dobijaju kad Nick pokisne te ga napokon može vidjeti bez teške šminke, što je i jako pametna upotreba filmske čarolije jer je iskorišćena na pravi način.

S druge strane, film malo zapinje u svojem „potera“ delu. Naravno, nevidljivi ljudi su oduvek bili predmet potera te naš Nick nije nikakav izuzetak. Čak je i Sam Neill ovdje nekako neiskorišćen (što će Carpenter popraviti u njihovom idućem projektu "In the Mouth of Madness") te je celi deo filma u kojem postoji korektna akcija nekako nerazrađen, uz tek povremene trenutke dobre stare napetosti (potera u vozu). Akcija širokog spektra Carpenter-u nikad nije ležala posebno dobro i njegov pravi talent dolazi do izražaja kad su likovi svedeni na bliži, ličniji nivo , što je ovde uspelo jedino kad je Nick sam ili s Alice, pa čak i kad je Nick u sukobu s agentima unutar zgrade ili vozu. Neko bi rekao da se ne može imati sve i bio bi u pravu te je ta čudna razrada materijala dovela do toga da film doživi fasko na box officeu.

Ali, tu nije Carpenter glavni krivac, već studio Warner Brothers (radi koga je Carpenter iz naslova sklonio ono poznato 'John Carpenter’s') koji nije delio viziju Chasea i Carpentera da naprave film koji će se više fokusirati na probleme kod nevidljivosti, otuđenosti ljudi i samoći (tačnije, trebala je to biti drama s jakim SF detaljima), nego na jurnjavu i poteru. WB je na kraju imao konačnu odluku oko montaže filma te je Carpenter uspeo tek mestimično da napravi ono što je planirao. Da se neko setio pogledati Starman (1984.) možda onda pojam jedne dirljive SF drame ne bi bio tako stran pojam.

Zaključak? Od samog filma niko nije imao posebne koristi, barem gledano s finansijske strane, ali s druge strane, dobili smo neobičan SF koji izbegava upotrebiti specijalne efekte da bi stvorio vizualne atrakcije tamo gde nisu potrebne, neobično ozbiljnije izdanje Chevyja Chasea kao potvrdu kako se Carpenter tokom karijere trebao upuštati u više lakših materijala jer mu komedija, kao i SF pa i horor, sasvim lepo leže. Neobična priča, kad se zajedno spoji.