Maleficent (2014)

Moram da priznam da se bajke „Uspavana lepotica” ne sećam baš najbolje, a i to malo sećanja što me služi ne priziva nostalgične uspomene iz detinjstva. Takođe, uzevši u obzir da ne spadam u ciljnu publiku ovog filma, pre projekcije nisam baš mnogo očekivao od „Grdane”.

Prva stvar koja se primećuje u ovom filmu jeste vizuelno bogatstvo fotografije. Sve od kostima, animacije, šminke i scenografije doprinosi iskakanju šarenila slike i stavljanja izgleda filma u prvi plan, a u nekim trenucima je ovaj aspekt čak i prenaglašen i preteran. Robertu Strombergu je ovo rediteljski prvenac. Do sada se njegov rad na filmu uglavnom zasnivao na vizuelnim efektima, a u kategoriji „umetnički direktor” je već osvojio dva oskara, pa vizuelnost ovog filma ne treba da nas čudi. Time se u filmu stvorila bajkovita atmosfera koja ne koegzistira baš uvek savršeno sa pričom, pa se mogu uočiti blage nedoslednosti u celokupnom tonalitetu filma. Glavni krivac za (ne)dosledno „pakovanje” reditelja jeste scenaristkinja Linda Vulverton koja je napisala preveliku priču za trajanje ovog filma od sat i po, pa neke stvari deluju nerazrađeno i kao da nisu izvedene do kraja. Tako lik kralja deluje „iseckano”, jer se njegov razvoj objašnjava rečima, a mnogo ređe prikazuje kroz sliku. To je samo jedan drastičniji primer, u priči ima još elemenata kojima bi bilo potrebno više vremena da se prirodno razviju, ali u većini slučajeva se tim idejama posvetilo dovoljno vremena da se makar stekne utisak dovoljan za praćenje daljeg toka priče. Ima tu i sitnih naivnih i lakih rešenja koja nisu esencijalna za glavnu ideju filma, ali mogu da bodu oči i ostave utisak o vođenju računa o pristupačnosti mlađoj publici. I pored toga što je ova bogata priča zgužvana u malo više od 90 minuta, pa razvoj filma ne ide baš glatko, na kraju se ideja jasno vidi.

Moram da napomenem da je Linda bila veoma slobodna u adaptaciji ove bajke braće Grim, pa su neki bitni elementi priče promenjeni. Ovo joj neki fanovi koji su očekivali verniju adaptaciju možda i neće oprostiti, ali, uzevši u obzir da su te promene smisleno inkorporirane u priču i napisane sa svrhom, moramo da joj odamo priznanje na hrabrosti koja je bila potrebna za te promene, a i na njihovoj funkcionalnosti u filmu. Da se ne lažemo, ova adaptacija je još jedan u nizu projekata koji su se razvijali prethodnih nekoliko godina sa izraženim feminističkim elementima (mislim da bi bilo previše reći – idejama), sa ciljem privlačenja lepšeg pola u bioskopska sedišta. I sa tim nemam nikakvih problema, sve dok je film dobar, pa onda mogu da oprostim i svođenje muškaraca na dvodimenzionalne kretene (kralj) i debile (princ). Ovo možda i nije rezultat neke feminističke ideologije, jer se i lik Aurore svodi na slatku bezbrižnu devojčicu koja trčkara po prirodi i ne skida osmeh sa lica. Tako da je lik Grdane koji je fantastično iznela Anđelina Džoli, kičma ovog filma i najsvetlija tačka. Iznenađujuće dobra uloga, i sve pohvale Džolijevoj, jer se na njoj lomio ovaj film.

Prijatan osvrt na jednu staru priču, u pomalo zbrzanom ali lepom filmu, ipak ostavlja pozitivan utsak, ali i utisak da je mogao da bude bolji da se malo više računa vodilo o samom filmu, a ne samo o prohtevima publike.

Ocena: 7/10

Autor: Nikola Bočkor (Punjeni Paprikaš)