House of Gucci (2021)

House of Gucci podseća na žurku na koju je svako stigao sa različitim namerama, neko da se dobro zabavi tako što će pijan pevati karaoke „Junajt, junajt, Jurop!“, a neko da se smrtno smori daveći vas pričama sa letovanja kad su mu se kola pokvarila 6 kilometara od Paralije.

Ovi prvi su Lejdi Gaga i Džered Leto, ovi drugi su svi ostali, a Ridli Skot kao reditelj ne uspeva da nađe balans za kormilom ovog pijanog broda ili kuće u plamenu, koja god vam je matafora drža, i film tonalno klacka od melodramske sapunice do jedva „true crime“ drame.

Za preko dva i po sata trajanja imali smo ovde videti svašta, od noćne more svakog akcentologa do ciganskih kletvi, od komedije do čiste patetike, od glume koje bi se postideo i Tomi Vizo do audicije za lejdi Magbet, sve u svemu, House of Gucci jeste „kuća“ u plamenu u kojoj neki stanari spasavaju srebrninu i porodične portrete dok drugi lupaju u daire i igraju dodole sve u šesnaest, ali ruku na srce nije dosadan film ili je makar do te mere ekscentričan da ne može da bude sve i da pokuša.

Bilo je ovde materijala za Kuma u svetu mode, te bi cela stvar možda bolje izgledala kao mini-serija, priča o vozdizanju na lestvici moćne mode porodice, unutrašnje spletke i zavrzlame u vezi sa tim ko će naslediti bogato modno castvo, ekscentrizam nosećih likova koji svojim kapricima i megalomanijom vuku porodični biznis na dno, zavera, osveta, spletke i ljubomora, naručeno ubistvo, bilo je ovde materijala za celu seriju Naslednici (da ista nije već snimljena), ali je sve to zgurano u jedan film rezultiralo slabim do neubedljivim efektima na gledaoce koji ne shvataju zašto se određeni likovi ponašaju na određeni način, a protok vremena prate samo po promenama Gagine frizure i godina njene kćerke koja od bebe u dve scene dozreva do srednje škole (inače, kad čitate o ovim likovima ispade da su im životi bili mnogo zanimljiviji nego kako su jednostrano prikazani ovde).

Ridli Skot je imao uslova da snimi jednu solidnu „true crime“ dramu iz sveta bogatih (slično filmu All the money in the world), ali se previše upleo u glamur gučijanstva i potrošio previše vremena na porodične i biznis zavrzlame da bi pošteno i junački motivisao pre svega glavnu junaknju da naruči ubistvo svog odmetnutog muža, što umesto da bude centralni motiv filma biva pretrčano i zbrzano za deset minuta, bez potentnih scena moralne dvojbe, lomljenja i premišljanja, samo „na pare, i udri“.

Iako cela priča deluje kao opereta iz sveta bogatih i uspešnih, ono što je cepa po šavovima jeste gluma koja kao da nije s ovoga sveta. Zamislite zvuk koji prozivode nokti koji grebu po tabli. A sada zamislte 8 miliona takvih noktiju kako grebu po tabli veličine Jupitera i dobićete zvuk koji glumci proizvode imitirajući italijanski naglasak. Dok Džeremi Ajrons iskusno ne želi da učestvuje u toj šaradi držeći se dostojanstveno svog načina govora, Džared Leto odlučuje da njegov lik, inače skrajnuti član familije Paolo Guči, bude cirkus Medrano u jedom čoveku sa ciljem da svaki italijanski stereotip preglumi do granice da se svakom Italijanu smuči život (ako smo našli način da suzbijemo nevericu kod toga da engleski jezik bez nanosa egzotike govore vanzemaljci i Vikinzi, ne znam zašto imamo problem sa Italijanima). S druge strane, Gaga je ovaj put mnogo ubedljivija nego u Zvezda je rođena i zaokuplja trodimenzionalni lik ponosite žene koja se nepovratno vezuje za glamur i elitizam koji ime Guči garantuje da bi tek tako prepustila plen nekome drugom, iako i njen akcenat migrira od Milana do Transilvanije.

Skot, iako dramaturški ne može da se spase scenarija „Dinastije“, vizuelno ostaje na visini zadatka i njegova Italija (koju je već na sličan način slikao u Hanibalu) ima čudan, mističan i mračan prizvuk, kao stara dama sa čipkastim i tamnim velom preko očiju, bez kiča u koji je priča o modnom carstvu lako mogla da sklizne. Šteta samo što ostali aspekti filma ne prate taj vizuelni.

Autor: Slobodan Novokmet (Helly Cherry)