Harley Davidson and the Marlboro Man (1991)

Mickey Rourke i Don Johnson su Harley Davidson i Marlboro Man, dva muškarca slobodnog duha koji uzimaju oružje u ruke kako bi spasili omiljeni kafić i pomogli starom prijatelju.

Ovaj film potiče iz zanimljivog vremena, dok su Mickey Rourke i Don Johnson bili zvezde, a Mickey je čak i ličio na nešto. A projekat im je obojici odgovarao po naravi, čvrsti muškarci, pravi frajeri i odmetnici, o ljudima koje je pregazilo vreme.

Ovi momci nisu bajkeri iako voze one prave američke motore, već modernija verzija Billy The Kida i kompanije, koja je preriju zamenila betonom.

Harley i Marlboro su prijatelji koji se znaju od uvek, a omiljeno okupljalište im je bar poput onoga kod koga su odrasli. Bar je pred bankrotom i naši momci odluče da opljačkaju oklopno vozilo kako bi nabavili malo keša. Ali, velika greška, vozilo prevozi najnoviju drogu i ista pripada gadnim vlasnicima koji su spremni napraviti sve šta mogu da je vrate nazad, pa i poubijati sve šta hoda ili vozi opake motore. Naterani u ćoše, naši junaci, u pravom vestern maniru, odluče da uzvrate udarac.

Film doslovno odiše vestern ikonografijom, počevši od izgleda naših junaka, pa do stvari koje smo tamo viđali. Tako oklopno vozilo postaje zamena za poštansku kočiju, grupa negativaca izgleda kao grupa plaćenika iz nekog Eastwood-ovog vesterna, zli bogataš postaje korumpirani šerif… shvatili ste, zar ne? I to je simpatično da se pogleda, posebno onima koji vole reći da u globalu mrze vesterne a provedu vreme gledajući ovako nešto. Šalu na stranu, iz cele se radnje, pa i ostalog, vidi da se tu nije radilo o materijalu za Oscara, pa čak ni pretenziji da se bude ozbiljan i da se osvajaju neke nagrade.

Iako je film imao sasvim solidan budžet za svoje vreme, oko 23 miliona dolara, to se nešto baš i ne vidi. Glavna privlačnost leži na leđima vodećeg dvojca i pravo je pitanje u kakvom ste odnosu sa njihovom filmografijom. Ako ih mrzite iz dna duše, ovo će vam biti još jedan naslov u nizu na koji nećete trošiti vreme. A ako ih volite… onda će biti potpuno jasno kako su oba glumca u svoje vreme imali ono nešto… pa gotovo klasično u svojoj pojavi.
Kada se vidi sa kojom lakoćom se šetaju po ekranu, stvarno ne možete a da se ne zapitate zašto nisu imali bolje karijere. To je znao i scenarista, zato je film ispunio mnoštvom zabavnih onlinera, verbalnih duhovitosti i uopštenih dvosmislenosti. Film je opušten kao recimo najbolji delovi Lethal Weapona, poređenja radi. A što je krenulo po loše?

Sa jedne strane su krivi sami Rourke i Johnson, tj. njihove ne tako megapopulrne karijere koje bi dovukle mnoštvo obožavatelja u bioskope. Drugo, koliko god da je film bio opušten, razigran i bezbolan za gledanje, ne može se reći da ne pati od malo anemičnosti. Akcija je pristojna, ali ništa više od toga i tek na kraju taj vestern element dolazi do izražaja, obračuni i slične stvari.

Izostanak pirotehnike, u vremenu kad je pirotehnika postala sastavni deo svakog iole dobrog akcionog filma, nije pomogla, barem ne za privlačenje jačeg broja gledaoca.

Danas ovaj film ima jedan polukultni status, ali, da budemo iskreni, više radi dopadljivosti celog izvođenja, nego što je sadržajno kvalitetan. To ne znači da ga treba potpuno zaboraviti. Ovakvu jednostavnost i pitkost u gledanju, neki filmovi mogu samo sanjati, što nije mala stvar da se postigne.