Halloween Kills (2021)

Pojavio se novi laksativ na tržištu, i sasvim slučajno ne nalazi se u bolje snabdevenim apotekama, već dolazi u obliku i pakovanju novog Halloween filma, koji ima nenamernu funkciju da vam spontano izmami sadržaj creva na površinu (čitaj dijareju), dok će osetljivijima, ali ne na krv nego na kvalitet, isprovocirati i sadržaj želuca.

Dvojac za horor ipak diletanata iza ovog filma (Deni Mekbrajd i Dejvid Gordon Grin) toliko se uporno i naporno poziva na prvi film da su u prvih nekoliko minuta čak i rekonstruisali kraj istog sa sve kompjuterskim dizanjem iz groba Donalda Plezensa, a da ga očigledno nisu ni gledali ili su to poslednji put uradili pre 20 godina, jer poenta prvog i ponajboljeg Halloweena nikad nje bila u „krvi do kolena“ slešeru, već u jednoj paranoičnoj suburbijskoj tenziji i dizanju pritiska pomoću vešto doziranog saspensa (što pokazuje i vrlo informativni dokumentarac u okviru serijala Movies that made us gde se lepo kaže da je Petak 13-i bio samo kopija Noći veštica, ali sa galonima krvi i gora koje ovaj film nije hteo da pokaže).

Umesto saspensa dobijamo jedan lenji „cash grab“ nastavak u kome Majkl Majers poubija na desetine ljudi, od čega je i jedno 5-6 dobro treniranih i u najboljim godinama vatrogasaca, nekad krijući se u senci, a nekad idući golim grudima na grabulje, kako kad i valjda u zavisnosti od toga kako ga „strajk d mud“, uglavnom sve nemotivisano i bezvezno. Džejmi Li Kertis je naplatila ček za učešće u filmu a da je ceo provela u krevetu sa nekom nesuvislom naracijom o tome kako je „Majkl iskonsko zlo“ i skoro bez ikakvog protagonizma osim da sama sebi rokne jednu injekciju morfijuma koja će joj pomoći da se dovuče samo do hodnika i vrati nazad u krevet.

Šta reći kad u ovom filmu, osim vraćanja glumaca iz originala da bi ih sve redom pokokali, Majkl ubija neku rendom ženu tako što ova upuca samu sebe od posledica njegovih guranja vrata ka njoj. Neka poruka i kritika manije rulje koja uzima pravdu u svoje ruke ne bi li skončala u vrelu svog nekontrolisanog i izmanipulisanog besa nedovoljna je da izdigne ovaj film preko ravni najobičnijeg štrikliranog nastavka urađenog za pare, a neki detalji koji bi u drugom slučaju bili fin omaž, kao što je reproducija estetike prvog filma u vidu fonta slova u naslovu, ili činjenica da se Nik Kasl, koji glumi Majkla, u špici potpisuje kao „The Shape“ (što je bio Majklov originalni naziv u scenariju za prvi film), deluju u ovom kontekstu sasvim nesuvislo.

Autor: Slobodan Novokmet (Helly Cherry)