Hacksaw Ridge (2016)

Mel Gibson nam se nakon deset godina ponovo vraća kao reditelj, samo da bi nas na svoj pobožni način podsetio da je rat pakao, a da je vera dobra. Hiksaw Ridge, njegov novi epski film o Drugom svetskom, ne bavi se politikom – više se bavi vojnicima, i to naročito jednim vojnikom: adventistom i savesnim posmatračem po imenu Desmond Doss, koji je išao u Okinavu u svojstvu vojnog lekara, ali je odlučio i da ne nosi oružje. Iako se zasniva na drugim delima, pri čemu je beskrajno otrcan, ovo je zaista karakteristično vitalni povratak za Gibsona, i to takav povratak koji potvrđuje da se malo toga promenilo u njegovoj jedinstvenoj umetničkoj psihi.

Andrew Garfield ima simpatičnu glavnu ulogu, koju režiser pokazuje kroz istoriju ovog lika: sunčane godine rane mladosti u Linčburgu (engl. Lynchburg), malom gradiću u Virdžiniji; period zaljubljivanja u lokalnu medicinsku sestru; prijavljivanje za služenje vojnog roka nakon Perl Harbora (engl. Pearl Harbor); testiranja i provere u kampu; užasi bojnog polja. Jedna od scena koje oblikuju lik mladog Dossa pokazuje ga kako se rve sa svojim bratom u dvorištu. Prikovan za zemlju, dečak zamahuje ciglom i udara brata u glavu, momentalno ga onesvešćujući. Roditelji ga grde dok, sa suzama u očima, gleda sliku deset zapovesti, i to naročito šeste, koja glasi „Ne ubij“. Već sada vam je jasno kuda ovo vodi.

Ove scene koje prikazuju Dossovo detinjstvo su vrlo elementarne, slično fotografijama sa stock sajtova. Ipak, film dobija svoju ravnotežu onda kada se Doss naposletku prijavi u vojsku. Ponovo se nalazimo na poznatoj teritoriji – smešni okoreli instruktor obuke, vojnici sa nadimcima koji se lako pamte, mačo šale, kao i obilje blesavog razmetanja hrabrošću – međutim, Dossov pacifizam omogućava novim nijansama heroizma da izbiju na površinu dok glumačka ekipa (naročito Sergeant Howel kojeg igra Vince Vaughn) to podržava svojom odličnom glumom. Dossovo odbijanje bilo koje vrste vatrenog oružja znači da će morati da radi napornije i više, kao i da pretrpi više teških situacija kako bi zaslužio poštovanje. „Jedinica je jaka onoliko koliko je jak njen najslabiji član,“ poručuje Howell. Garfieldov smeo osmeh je uvek tu da nas podseti tačno koji od vojnika je najjači.

Gibson dolazi na svoj teren u scenama borbe. Šta god da neko misli o ovom čoveku, on zaista ume da orkestrira najneopravdanijim nivoima haosa. Scene filma Hacksaw u Okinavi predstavljaju zapanjujući primer kontrolisanog operativnog nasilja, otprilike nešto između nadrealnog užasa u Tsukamotovom Fire on the Plain i poetske snage u filmu Saving Private Ryan. Vrtoglava zajednička nit koja povezuje skoro sve Gibsonove filmove ogleda se u njegovoj sposobnosti da suzbije svoju pobožnu hrišćansku stranu u takvim scenama krajnjeg ludila.