Gwledd (The Feast) (2021)

Mlada žena (Annes Elvi) je unajmljena kao konobarica na raskošnoj večeri od tri jela u skupom velškom domu poslanika (Džulijan Luis Džons) u nadi da će sklopiti dogovor sa lokalnim zemljoposednikom. Ali nije sve ono što se čini - i kako večera postaje sve napetija, šapat smrtonosne lokalne mitologije postaje sve glasniji.

Horor i folklor su uvek išli ruku pod ruku. Ljudi koji su pokušavali da dođu do smisla zbunjujućeg, haotičnog prirodnog sveta sa mračnim hirovitim pričama bili su jedan od najranijih oblika pripovedanja, a posebno drevne tradicije keltskog folklora su ono što režiser Li Hejven Džons i pisac Rodžer Vilijams koriste u Gozbi, njihovi igrani debi. Poput "The Vicker Man", ili novijih pokušaja kao što je "Men", ovaj intenzivan mali film uzima idilično pastoralno okruženje i suprotstavlja ga mestu nasilnog eko-horora, stvarajući tiho, ali žestoko upozorenje o narušavanju prirodnog poretka.

Ipak, potrebno je vreme da se stigne tamo. Prvi sat je trošan i skoro naporan, stvara radoznalo raspoloženje kroz statičnu kameru i neku slutnju spokoja. Nalazimo se negde u velškom selu, na raskošnoj seoskoj parceli lokalnog političara koji je domaćin obroka kako bi ponudio nešto zemlje za prava na bušenje nafte. Kuća teško da je u skladu sa lokalnom estetikom - sve staklo od poda do plafona i skandinavski modernizam - i postoji element klasne napetosti u tome koliko odvratno sedi u zajednici radničke klase.

Disfunkcionalni ansambl koji se nalazi u ovoj kući uključuje poslanika koji umiljato govori (Džulijan Luis Džons), koji možda krije nekoliko tajni za sebe; njegova veoma napeta supruga (Nia Roberts), čija je pažnja posvećena detaljima najvažnija; i njihova dva sina (Steffan Cennidd i Sion Alun Davies), narkoman i opsesivni triatlonac.

A tu je i Cadi, lokalna devojka iz sela unajmljena da pomogne oko obroka, a izvodi je Annes Elvi sa fantastičnom hipnotičkom neobičnošću. Odmah se vidi da nešto nije u redu sa njom; upravo ono što se do samog kraja ne otkriva.

Izvedeno u potpunosti na velškom jeziku — što daje efekat, suptilno, povezivanja priče sa njenim keltskim tradicijama — u početku nije sasvim jasno kuda ide. Neke privlačne slike — Cadi voajeristički posmatra golog muškarca kako brije stidne kosti, a tu je i zapanjujući trenutak koji uključuje razbijeno staklo u intimnom prostoru — daje vam dobar nagoveštaj. Ako iskustvo gledanja ponekad može biti frustrirajuće, karte koje se ponekad drže previše blizu grudi, bljeskovi vizuelnog procvata su dovoljni da održe interesovanje.

Naravno, rasplet je krvav, a sve to dovodi do konačnog čina koji nije suptilan, ali zadovoljavajuće divlji, koji iznenada skreće u brzu traku. Ako bi nekim gledaocima to moglo biti previše čudno ili ekscentrično, postoji jasno razumevanje tema koje su ovde prisutne i drevna tradicija koja se koristi: poštujte prirodni poredak ili ćete pokvariti svoju večeru.

Sporo sagorevajući, tromo nadrealni horor, "Gozba" treba vremena da dođe do tačke – ali krvavi završni čin je nešto u šta zaista treba da zarijete zube.

Autor: Danica Ilić