Escape Room (2019)

‘Escape Room’ je film čije je postojanje bilo osigurano od trenutka kada je prvi put pomenuta ideja gde bi se trebala dešavati radnja filma. Za razliku od naših bezbrojnih telefonskih diverzija, sobe za bekstvo su verovatno jedna od jedine savremene inovacije u ljudskoj rekreaciji koja je pogodna za akciju na ekranu. Kao i kod filmova o tematskim parkovima koji oživljavaju kuće, postoji zabavna konceptualna samodovoljnost koja se peče u pravljenju filma o sobi za bekstvo - mesto gde ljudi delom osećaju da su u filmu – ispostavlja se stvarnim i smrtonosnim.

Ali sve mršavija linija između stvarnosti i nerealnosti je samo jedna napeta konstrukcija ugrađena u Insidious i Paranormal Activity franšizi veterana Adam Robitel-a, uskom, zabavnom malom trileru.

I zaista je to triler, više nego horor filma koji bi se mogao pretpostaviti da će biti. Film počinje predstavljajući nam troje od šestorice stranaca, koji se na kraju nalaze u čekaonici sobe za beg koja obećava da će biti najdublja u zemlji. Zoey (Taylor Russell) je stidljivi, briljantan student sa traumom u svojoj prošlosti, Jason (Jay Ellis) je uglađen, energični posrednik u trgovini sa preživljavanjem najboljih filozofijom života, Ben (Logan Miller) ) je neuspešan sa problemom alkoholizma koji radi za svog ujaka u zadnjem delu prodavnice. Oni su svi darovani pozivima na iskustvo ljudima koji su im bliski - za Zoey i Bena, kao sredstvo da prošire svoje horizonte. Prvi izazov je otvaranje same kutije za pozivnice, i u kratkoj montaži koja se reže između njih trojice koji se bore sa slagalicom, nalazimo se momentalno vezani za njih. Postoji nešto humanizirajuće i ponizno u vezi dobre slagalice, pa čak i najhladniji Patrick Bateman tip ili beznadežna lenčuga može biti malo iskupljen ako ga vidimo da se zaista zalaže.

Oni stižu u igru i upoznaju veterana iz Iraka, Amandu (Deborah Ann Voll), vozača kamiona koji vozi na dugim relacijama Mike-a (Tyler Labine) i entuzijastu Danny-a (Nik Dodani). I pre nego što to shvate, igra je već počela, i njena opasnost je alarmantno stvarna - prava vrućina i plamen, prava hipotermija, prava klaustrofobija i vrtoglave visine. Čak i kada igra počne da traži živote, igrači počinju da shvataju da je igra u sebi sadržala reference na zakopane tajne u njihovim životima - i da iako su svi stranci, imaju jednu zajedničku neverovatnu stvar.

Rejting PG-13 kompanije Escape Room ne dozvoljava mnogo krvi ili krvavljenja, ali to nije propušteno, a Robitel pronalazi mnogo drugih načina da drži prst na tasteru za napetost tokom 100 minuta filma. Mnogo toga je zbog kontinuirano, prijatno iznenađujućeg kvaliteta njegovog umetničkog pravca. Serija zagonetnih okruženja - od simulirane snežne šume, do naopako postavljenog bara, do apstraktne psihodelične dnevne sobe - su pametni i atmosferski i izgledaju, zbog nedostatka boljih reči, skupi. Postoji stvarna briga i pažnja posvećena detaljima u svim zlim malim zamkama Escape Room-a, gde je manja proizvodnja mogla smanjiti troškove.

Ali isto se može reći i za Mariu Melnik i scenario Bragi Schut-a, koji dosta spretno radi na postavljanju šest igrača i njihovih pozadinskih priča bez dopuštanja da se osećaju kao komadići mesa koji su postavljeni na ploču za seckanje. Iznenađujuće je smešan scenario, takođe, a Dodani-jev štreberski poklonik, koji se bori sa autoritetom procenjivača pri svakom pretnjom terora novog života, uspeva za lepu i komičnu sezonu. Tek kad se film okrene ka svom konačnom obračunu, šavovi počinju da se pokazuju, otkrivajući vrlo lošu motivaciju koja se oseća tako poznatom. Ali poslednje poglavlje filma je urnebesno neobično i prijatno dezorijentisano, poslednja pirueta simulacije-na-simulaciji koja se svira sa filmom. I, naravno, postavlja nastavak - koji će, ako se to dogodi, biti veoma zaslužen.