Coco (2017)

Majke ne dozvoljavaju da im deca postanu marijači. To je ono što Miguel (kojem glas pozajmljuje novajlija Anthony Gonzalez) zasigurno zna: otkad je njegov prapradeda napustio porodicu pre nekoliko decenija kako bi vodio život ispunjen muzikom, svaki njegov potomak je izbegavao kako ukaljano sećanje na njega tako i bilo kakvu čudnu melodiju koja bi slučajno doprla do kućnog prozora. Svi oni su sada obućari, a ne sanjari. Međutim, Miguel, strpljivi dvanaestogodišnjak sa rupicama na obrazima i jednom neumoljivom pesmom u srcu, ne može da odoli tome; njegovi prsti vape za gitarom. A kao i svaki heroj sa zadatkom, on će je i pronaći. Iako je, za razliku od mnogih – naročito u sjajnom svetu Pixara, čije Technicolor životinjice, kauboji igračke i antromorfizovani trkački automobili često deluju kao da dolaze u svim bojama osim braon – Meksikanac, i to ponosno i nepogrešivo.

„Coco“ prelazi još jedan Rubicon koji većina drugih animiranih filmova ne čini: iskreno i čak radosno suočavanje sa smrću. Zapravo, cela priča (koju je napisalo nekoliko veterana ove kompanije, uključujući i Adriana Molinu, koji je ujedno i ko-režiser) je usredsređena na Dia de los Muertos (Dan mrtvih), godišnju proslavu kojom se odaje počast svetom mostu između živih i mrtvih. Ili u Miguelovom slučaju, to je doslovno tako; u svojoj poteri za instrumentom koji pripada njegovom heroju, šljaštećem trubaduru po imenu Ernesto de la Cruz (uglađeni i lukavi Benjamin Bratt), dečak prelazi na drugu stranu. Tehnički, on je još uvek živ – ali ukoliko ne uspe da dobije odobrenje svog pretka i nađe put nazad do svitanja, njegova dnevna propusnica postaće stalna. I dok rođaci koje zna samo sa starih fotografija i nisu baš oduševljeni što ga vide, ipak ih je sjajno videti: tandrčući svetli skeletoni (usled ustupka zarad umetničke licence i dečijih noćnih mora, ovi skeletoni imaju oči) koji se već godinama nose sa svojim prezauzetim, kaleidoskopskim podzemnim svetom. Njegovi prijateljski saveznici su verni Dante, preslatko ulično kučence sa jezikom koji podseća na pokvareni jojo, kao i slučajni pratilac po imenu Hector (Gael García Bernal), usamljeni mrtvac koji očajno želi da ga živi pamte.

Neosporno je da u svemu ovome postoji šarm, kao i više od nekoliko trenutaka čiste Pixar inspiracije (zabavno takmičenje bendova, ljupki ding-dong Dante). Ipak, živopisnost priče se ni u jednom trenutku ne podudara sa buntovnim vrtlogom boja i kultura koje vidimo na ekranu – što nažalost nije slučaj ni sa pesmama, i pored toga što su one ključni deo ove priče. Umesto toga, „Coco“ se usredsređuje na nešto nežnije ali i dalje nepopravljivo slatko: ovo je film koji igra na sigurno koristeći status quo, čak i kada je to ono što ga uništava.