Avengers: Endgame (2019)

Prošlo je nešto više od jedne decenije otkako je Marvel Studios pokrenuo svoju vodeću franšizu filmova koji su bili inspirisani stripovima sa Iron Man-om 2008. godine, i čak i sada je teško početi procenjivati koliko je ta franšiza promenila lice stvaranja filmova. Nakon 10 godina, 21 filma, skoro desetak televizijskih serija, bezbrojnih stripova i igara i opcije za kupovinu i viralni videozapisi, i milijarde i milijarde dolara zarade, Marvel Cinematic Universe je postao Sveti Gral za kojim je svaki veliki studio tragao, obično sa malo uspeha. MCU filmovi su pokrenuli maniju za međusobno povezane multi-platformske franšize i multi-filmske lukove, a da ne spominjemo još uvek rastuću plimu priča o superherojima u svim mogućim medijima.

Ali, dok je Marvel izričito izneo niz formula koje su njegovi konkurenti pokušali da imitiraju - od svoje specifične kombinacije akcije i brzog šalјivog humora do čestih, nepopustlјivih vizuelnih i narativnih klimanja glavom za najobjektivnije fanove u svojoj sredini - ona takođe počinje da razbija te formule. Spider-Man: Homecoming pratio je međunarodno ratovanje heroja protiv heroja Captain America: Civil War sa ličnom malom pričom o komšiluku koja je pozvala MCU uloge i vratila očekivanja za franšizu. Thor: Ragnarok je svoju priču stavio u ruke Taika Waititi-ja, komičara sa osećajnom senzacionalnošću, i uveo indie-stil emotivne improvizacije u svet superheroja. Avengers: Infinity War je pustio heroje da izgube, i izgube na veliko - čak i ubijajući mnoge od glavnih likova serije na kraju.

Ali ništa do sada nije slomilo Marvelovu formulu kao što su Avengers: Endgame, koja prati Infinity War, duboko se uvukavši u osećaj emocionalnog gubitka i bespomoćnosti prethodnog filma, istražujući ga, a zatim šireći u nešto što nije toliko Marvel-ova priča kao serija preračunatih isplata za deceniju Marvel priča.

Filmovi heroja imaju dugogodišnju lošu naviku da lažiraju tragičnu smrt likova na nekoliko sekundi patetike, a zatim ih odmah vraćaju - i Marvelova matična kompanija, Disney, ima posebno loš učinak sa ovim stilom, idući sve do 1937. Avengers: Endgame to zaustavlja tako što konačno uzima svoje slatko vreme u istraživanju kako se heroji mogu nositi sa tugom, gubitkom, krivicom preživelih i sveprisutnim osećajem neuspeha. Prenatrpana glumačka ekipa znači da niko od njih ne dobija mnogo vremena da potpuno ispita svoja osećanja, ali režiseri Anthony i Joe Russo i pisci Christopher Markus i Stephen McFeely jasno stavlјaju do znanja da svi razmišlјaju o individualnim lјudima koji su umrli u Infinity War-u, i kako da upravljaju bbudućnošću bez njih.

Ton Endgame-a je uglavnom duboko tmuran - čak i kada protagonisti formulišu plan i počnu da preduzimaju korake, oni su mračni i lјuti. Najčistiji komični likovi jedva dobijaju nekoliko mračnih, bodlјikavih reči na putu, a mnoge akcione scene su kratke i neuspešne. Povrh toga, naracija završava razdvajanjem da bi se širok izbor likova stavio na različita mesta, ganjajući cilјeve na način koji ne isporučuje uvek hitnost. Povremeno, Endgame podseća na Inception, sa osećajem za savijanje uma oko desetak jednako važnih stvari koje se događaju odjednom, ali bez osećaja jedinstva ili kohezivnosti, dobro modulisanog nagomilavanja. Endgame daje svojim likovima puno zastoja u razmatranju posledica njihovih poteza, ili da istraže lične sporedne puteve koje spuštaju momentum na ništa.

Što sve to ostavlјa Endgame da se oseća kao čudan nered od filma. Ako je film sa tom tačnom strukturom i brzinom (i 181-minutnim vremenom trajanja) napravlјen sa originalnim likovima, kritičari bi mu izvadili utrobu kao samo-dovoljnom, neurednom i nekoherentnom. Gledaoci bi se verovatno susreli sa kultnom lјubavlјu i masovnom ravnodušnošću koja je pozdravlјala slične ambiciozne projekte koji su ispunjavali efekte i narativno se prostiru, kao što su Jupiter Ascending ili Valerian and the City of a Thousand Planets.

Ali to nisu originalni likovi. To su volјeni heroji koji su toliko dugo izgrađivani u očima javnosti da kad god pokriju novo emocionalno tlo, mogu da se osećaju značajnije nego što bi to moglo da izazove najnoviji magični McGuffin ili borba za budućnost univerzuma. Generalno, kada superheroj gleda smrknuto i pravi grimase i ne može da izrazi bilo kakve emocije osim straha i besa, oseća se frustrirajuće poznato. Ali kada se beskrajno stremlјenje Captain America (Chris Evans) ili pametnog Iron Man-a (Robert Downey Jr.) ili šepurećeg boga grmljavine Thora (Chris Hemsworth) su smanjene na to stanje, izgleda da se svet zaista promenio na smislen način.

Filmski stvaraoci Endgame-a pakuju svoju priču isplatama fanovima sa najdužim stažom, podsećajući ih koliko dobro poznaju postojeće emocionalne lukove i duboko ukorenjene nesigurnosti ovih likova, i izvlačeći te ideje na dugačko. Konstantni rat Tony Stark-a između arogancije i njegovog teškog osećaja odgovornosti, Thor-ove nesigurnosti, dubokog bola Steve Rogers-a za sve što je izgubio kada je bio izbačen iz njegovog vremena - svi dobijaju malo vremena na ekranu, podižući se na nove visine zbog najnovije krize.

Neizbežno je da svako ne dobije ispit vredan posedovanja, ili priču koja traje do 10 godina. Pomoćni likovi poput Rocket Raccoon-a (Bradley Cooper) i James Rhodes-as (Don Cheadle) dobijaju dosta vremena na ekranu bez da rade ništa novo. Primarni likovi kao što su Black Widow (Scarlett Johansson) i Ant-Man (Paul Rudd) su klјučni za akciju na načine koji postaju aktivno frustrirajuće jer se ne razvijaju iza svojih poznatih polaznih crta. A najčešće menjani lik, Bruce Banner (Mark Ruffalo), prolazi kroz još jednu značajnu evoluciju u svojoj Hulk-ovoj istoriji, a da se nikada nije suprotstavio onome što najnovije promene znače u ovoj priči, ili bi mogle da znače u budućim pričama.

Pa ipak. Senka Infinity War-a je oštra, tamna, a Endgame ima samo jedan pravi posao: da pomeri MCU napred iz krajnjeg užasnog perioda Infinity War-a. Svaki trenutak Endgame se oseća kao da je napravlјen sa time na umu - da prenese publiku pored šoka i u žalost, bes, nadu i ogromno uzbuđenje. Napravlјen je za one obožavatelјe koji će kolektivno uzdisati u svakom značajnom zaokretu (a ima ih i nekoliko ogromnih), a zatim navijati u olakšanju pri svakom vrhuncu udarca za budući integritet Marvel Cinematic Universe-a.

Imajući to na umu, Endgame ne odvija se samo kao divlјi splet interaktivnih zapleta i samozadovolјnih ličnih zečjih rupa za ove likove. Odvija se kao beskrajna serija isplata, u nekim slučajevima za dugačke lukove - kao što je odbojni odnos Tony Stark-a sa Spider-Man-om (Tom Holland), koga počinje u filmu da žali na strastveni, lični način – i u drugim slučajevima, za najsitnije šale iz drugih MCU filmova. Čitav film je napravlјen od povratnih poziva, referenci, podsetnika i uspomena. Pun je katarze za svoje likove i publiku, ponekad kroz goleme bitke, ponekad kroz razrađene niskokvalitetne razgovore između likova, a ponekad i kroz sitne, nagle trenutke. Oseća se kao projekat za godišnjicu, pogled unazad kroz stari MCU spomenar, i veliki kolektivni zagrlјaj nakon Infinity War-a.

Endgame nikada nije bio dizajniran da postoji sam kao jedan dobro izrađeni film, i nikada nije bio dizajniran da prati MCU formulu. Dizajniran je da zaustavi deceniju izgradnje oko jedne ogromne priče. (Čak i ako je predsednik Marvel Studioa Kevin Feige potvrdio da Endgame nije konačni film u ovom luku - nadolazeći Spider-Man: Far from Home je.) U tom smislu, to je sigurno trijumf: ambiciozan je, veoma visok, i iznad svega, smeo u svojoj razlici.

Slično kao i Star Wars: The Last Jedi, on će neminovno naljutiti neke gledaoce, koji neće dobiti specifične isplate koje su želeli. I izgubiće neke gledaoce u potpunosti, bilo kroz svoje zamršene priče, ili kroz svoju posvećenost tamnim, tužnim emocijama umesto trijumfa koji obično dolazi sa superherojskim pričama. Ali za određenu marku fanova, one koji brinu o tome ko su ti likovi, gde su počeli, i šta su postali vremenom, ovo će biti iskustvo kao ništa drugo što su videli na ekranu. Marvel Cinematic Universe pokrenuo je mnoge studije na nekim mračnim putevima, jureći novac za franšizu na račun svega ostalog. Ali barem Feige i njegovi timovi mogu da kažu ovo: oni su svoje uspehe pretvorili u šansu da naprave filmove koje niko drugi nije mogao da izradi.