Čuveni španski filmski reditelj Pedro Almodovar tokom izolacije u svom domu u Madridu zbog epidemije korona virusa piše dnevnik u kojem se priseća različitih poznanstava, filmova, knjiga... a koji u celosti prenosi IndieWire.
U drugom delu dnevnika Almodovar piše o Madoni, Džejn Fondi, Šer, Banderasu, klaustrofobiji...
Započinje priču u ponedeljak uveče kada su najavljene nove pojačane mere, a kako je kazao, tada je prvi put počeo da oseća simptome klaustrofobije u karantinu...
"Oni su došli kasno, pošto već neko vreme patim od klaustrofobije i agorafobije; znam da su suprotne patologije, ali moje telo je paradoksalno, to je jedna od njegovih karakteristika, oduvek je bilo", piše Almodovar.
Želio je da izađe napolje, a kako kaže, taj osećaj zabranjenog izazivao mu je zadovoljstvo.
"Tako da sam se tog utorka ujutro obukao da izađem i osećao sam se kao da radim nešto izuzetno: oblačim se.
Prošlo je 17 dana od kada sam to poslednji put učinio”, piše reditelj.
Oblačeći se prisetio se brojnih drugih prilika kada je birao odelo - važnih trenutaka koji su obeležili njegov život.
Setio se kada se 1980. godine oblačio u ulici Lope de Rueda za premijeru filma "Pepi, Luci, Bom" u bioskopu Penalver, u ulici Conde de Penalver.
To je bio prvi put da će njegov film gledati publika, prvi put u pravom bioskopu i kao deo komercijalnog kruga, sa sedištima punim ljudi.
"Publika je gledala slike koje sam stvorio sa mojim prijateljima, tokom godinu i po dana koliko je trebalo da se snimi. Oni koji nisu napustili bioskop, toliko su se smejali. Sećam se da sam nosio crvenu satensku jaknu koju sam kupio na tržnici Portobelo u Londonu", piše Almodovar.
U svojim zabeleškama prisetio se u prve ceremonije Oskara kojoj je prisustvovao, 1989. godine, i večere kod Džejn Fonde koja joj je prethodila.
"Bila je opsednuta prepravljanjem 'Žene na ivici nervnog sloma'. Pozvala je vrlo malo ljudi, Anđeliku Hjuston i Džeka Nikolsona, tada njenog partnera, koji je Bibijani Fernandes pomenuo da ju je video popodne kako gleda Lejkerse", seća se Almodovar.
Bila je tu i Šer, "s prirodnim šminkom, kako bi izgledala kao da je nema - lepša i mlađa nego što je zamišljao", i na njegovo iznenađenje - Morgan Ferčajld.
"Džejn Fonda mora da je primetila moje iznenađenje pošto je nakon toga objasnila da je često išla na demonstracije sa Morgan, koja je bila feministkinja", piše reditelj.
Jutro nakon ceremonije primio je telefonski poziv u hotel, ženski glas.
"Kaže mi, kao da nije svesna njenog uticaja, ali uverena da će njen glas uticati na mene: 'Zdravo, Madona je, snimam film Dick Tracy i volela bih da vam pokažem set. Danas ne snimam i mogla bih vam se posvetiti'. To bi mogla biti lažna Madona ili psihopata koji je razmišljao da me iseče na komade - kako je sjajno to opisao Džejms Elroj svojim romanima", priseća se Almodovar.
Odlučio je da poveruje da je reč o "pravoj Madoni", te je otišao na set, na kojem su se, kako kaže, svi odnosili prema njemu s velikim poštovanjem.
"Snimali su scenu u kojoj je neprepoznatljivi Al Paćino neprekidno trabunjao. Sledeće godine nominovan je za Oskara, a film je dobio tri statuete. Madona me je provodila kroz setova i upoznao sam nekoga kome sam se silno divio - Milenu Kanonero, kostimografkinju koja je do tada već osvojila tri Oskara", kaže Alomodovar.
Poseta njenoj radionici bila je ono što je verovatno ostavilo najjači utisak na njega tokom te posete, a kako je istakao, to bi bio jedini razlog zašto bi volio da radi u Holivudu - opsednutost detaljima.
"Ako vas Madona zove i poklanja vam toliko pažnje, uprkos tome što nije osvojila Oskara, to znači da devojka zaista ima veliko interesovanje za vas", kaže Almodovar.
Nije im trebalo toliko dugo da se ponovo sretnu, sledeće godine povodom njene "Blond Ambition Tour".
"Izlazio sam s njom dok je bila u Madridu. Organizovao sam veliku flamenko zabavu za nju s brojnim gostima, ali ona mi je jasno rekla da ju je, pored mene, zanimao samo još jedan gost - Antonio Banderas. Obećao sam joj da će Antonio biti tamo, ali nisam joj rekao da ga ne bih mogao pozvati bez njegove tadašnje supruge Ane Leze, velikog obožavaoca pevača koji je nastupao", priseća se Almodovar.
Kako navodi, Madona je odlučila kako treba da sedne - ona za glavnim stolom s njim sa desne strane, a sa leve Banderas, dok je njegovu suprugu poslala što dalje.
"Morao sam da prevedem za Madonu neka od pitanja koja su je veoma zanimala u vezi sa Antoniom. U tom trenutku u karijeri, Antonio se spremao da poleti kao raketa. 'Veži me' upravo se otvorio u SAD, a kritičari Holivuda (i Madona) zaljubili su se u njega, ali te večeri 1990. nije govorio ni reč engleskog", piše reditelj.
On se prisetio i trenutka večeri kada ga je Madona zamolila da upita Banderasa "da li voli da udara žene".
"Preveo sam mu. Antonio ne govori ništa, mrmlja i povlači lice kao da govori: 'Ja sam španski gospodin i učiniću sve što jedna dama od mene zatraži'. Za mene je to bila elokventna tišina i gest. Ali Madona je želela još. Pitajte ga, ponovo mi je rekla, da li voli da ga žene udaraju. Prevedem: 'Udarati' i 'žene' bile su dve reči s kojima sam već bio upoznat 1990. Antonio je učinio istim gestom, što nije značilo ni jedno ni drugo, ali da je on u službi ženskih želja", iskren je Almodovar.
Istakao je da je ovo napisao samo da bi ljudi znali kako je ta noć zaista izgledala.
Na kraju ovog dela dnevnika Almodovar se vratio na svoj izlazak nakon 17 dana, kako bi otišao do prodavnice, a koji je u njemu, kako je kazao, probudio vrlo snažan osećaj, ali ujedno i pun smirenosti i praznine.
"U tom trenutku nisam razmišljao o žrtvama ili o zaraženim, ispred mene je bila do sada neviđena slika Madrida i jednako jedinstvena situacija koju još ne znam kako da opišem. Radije ne bih razmišljao o žrtvama (to nije tačno, trudim se da pomognem koliko mogu). Svi znamo užasne brojke i ovo sam napisao upravo da zaboravim; to je oblik bjekstva iz sadašnjosti koji gleda u budućnost. Ako zastenem i suočim se sa stvarnošću, mislim da ću pasti mrtav. A ja to ne želim", zakjučio je Almodovar.
.jpg)
.jpg)
.jpg)
