A Man Called Otto (2022)

U genijalnoj, ozbiljnoj, ali neupadljivoj drami Marca Forstera "Čovek zvani Oto", naslovni lik Otto ne može birati svoje svakodnevne bitke čak i ako mu život zavisi od toga. Živeći u jednostavnom predgrađu identičnih kuća u nizu negde na Srednjem zapadu, ostareli čovek lako se iznervira svakim malim pogrešnim korakom stranca. A njegovi protesti su toliko izraženi da čak pariraju sa Larry Davidovim u jednoj prosečnoj epizodi "Obuzdajte svoj entuzijazam".

Utelovljen od strane voljenog Toma Hanksa u nejasnoj izvedbi koja razdvaja razliku između čudnog i prizemnog, Otto je često u pravu u pogledu svojih pritužbi. Zašto bi platio šest stopa užeta i uzalud potrošio nekoliko dodatnih centi, na primer, kad je kupio nešto više od pet? Zašto ne bi upozorio nepažljive vozače koji često blokiraju garažna vrata ili ovlašćene komšije koji se ne mogu setiti da zatvore kapiju i poštuju osnovna pravila o odlaganju smeća? Ili podići gužvu kada se bezdušni tipovi za nekretnine iz izmišljene i urnebesno nazvane kompanije "Dye & Merica" pojave kako bi sabotirali mir zajednice?

A opet, nije sve tako strašno kako ih Oto predstavlja. I on bi možda sebi mogao priuštiti da se ponaša, posebno kada nova, trudna komšinica navrati sa činijom domaćeg obroka kao znakom ljubaznosti.

Ako ste već gledali švedski hit iz 2015. nominovan za Oskara “Čovek zvani Uve” Hannesa Holma, film koji nije ništa bolji ni gori od ovog osrednjeg američkog remakea (da, nisu svi originali automatski superiorni), znaćete da Oto nije uvek bio ovako nepodnošljiv. U malim dozama sirupastih i vizuelno preopterećenih flešbekova, Forster i agilni scenarista David Magee nam pokazuju da je bio društveno nezgodan čak i od mladjih dana, ali barem fin i pristupačan. Sa potpuno neelegantnom frizurom s bočnim razdeljkom koja prikladno odaje atmosferu "lepog, ali nesvetskog tipa", mladi Otto (koga glumi sin zvezde filma, Truman Hanks) bio je zainteresovan za inženjering, za otkrivanje kako stvari funkcionišu. Njegov život se očigledno promenio kada je slučajno sreo sanjivu Sonju (Rachel Keller), koja mu je kasnije postala supruga ali i koja je nedavno preminula.

Kao što je bio slučaj u "Uveu", Oto jedva čeka da se pridruži svojoj ženi na drugoj strani, ali njegovi česti pokušaji samoubistva se prekidaju u epizodama koje su ponekad nespretno smešne, a ponekad jednostavno neugodne. Glavni ometači našeg tipa "Skidaj se s travnjaka" su gorepomenuti novi komšije: srećno oženjeni par Marisol (Marijana Treviño koja krade scenu, što je apsolutno najbolja stvar u filmu) i Tommy (Manuel Garcia-Ruflo), koji često traže male usluge od prgavog Otta. Ima i drugih u komšiluku, poput ljubaznog transrodnog tinejdžera Malcolma (Mack Bayda) koga je tata izbacio iz kuće, fitnesom opsednutog Jimmyja (Cameron Britton), Ottoovog starog prijatelja Ruebena (Peter Lawson Jones) i njegove supruge Anite (Juanita Jennings), koja više nije u srdačnim odnosima s Ottom. I ne zaboravimo mačku lutalicu s kojom neko vreme niko ne zna šta da radi.

Misterija je u tome što niko od sporednih ličnosti u ovoj priči ne može da shvati Ota, barem ne u drugom činu filma. Umesto toga, svi likovi kolektivno tretiraju Ota sa strpljenjem i prihvaćanjem, kao da nije namerno grub prema njima u svakoj prilici koju dobije. Na primer, može se nagađati zašto se Otove kolege s posla trude da mu priređuju zabavu za penziju kada će to sigurno proći nezahvalno ili zašto Marisol neprestano insistira na pokušaju da pokaže njegovu dobru stranu kada Oto uvredljivo ugasi svaki njen istinski pokušaj.

Ipak, priča uspeva da osvoji neke čari kada Oto konačno popusti i počne da se popravlja, dok pati od retke bolesti srca sa strane. Prvo, on postaje lokalni heroj kada nesvesno spasi nečiji život pred grupom ljudi koji nisu od pomoći i koji su previše zaokupljeni svojim telefonima. Kasnije, stekne dodatnu dobru volju kada primi Malcolma i izgradi sporo, ali postojano prijateljstvo s Marisol, vrednom pričom u inače predvidljivoj priči.

Ali najveći dobitak Forsterove adaptacije je njegova vredna poruka o malim pobedama svakodnevnih ljudi koji deluju kao funkcionalna i skladna zajednica protiv zla bezličnih korporacija. "Čovek zvani Oto" nije baš toliko filozofski kao "O Schmidtu" niti toliko društveno osvešten kao "Ja, Daniel Blake", dva filma koji povremeno pogađaju slične note. Ali svejedno je zdravo mesto za vaše sledeće porodično okupljanje.