World Trade Center (2006)

U jutro 11. septembra 2001. godine, policijski narednik John McLoughlin (Nicolas Cage) vodi malu grupu policajaca u pogođeni Svetski trgovinski centar. Kada se prvi toranj sruši, on i početnik Will Jimeno (Michael Pena) ostaju jedva živi, ispod gomile betona zarobljeni na dnu otvora za lift.

Samo pogledi i glasovi, ništa više. Ovo je, najverovatnije, najbolje Cageovo ostvarenje još od Leaving Las Vegas. Ne dozvoljavajući mu tradicionalni blef i razmetanje, Stone ga je naveo na bleđe i rastrzanije ostvarenje. Neuobičajeno zauzdani Stone, tokom većeg dela, insistira na uravnoteženom osvrtu na, sigurno, najcrnju priču modernog doba. Bez histerije, bez busanja u grudi. Umesto toga, poput United 93 Paul Creengrassa, Stone se usredsređuje na humanost usred nehumanog: izbezumljene porodice smeštene u bolničkim restoranima, spasilac koji ćebetom pokriva iskidani leš, ruka koja istrgnuto visi, zahtevaju dostojno poštovanje.

Zato više iritira melodramatični preliv preko ionako već ključalih emocija. Poput dela kada Cage i Pena lutaju kroz hrpe razrušenog Svetskog trgovinskog centra, praćeni zlokobnim odjecima detonacija i metala koji od uvijanja cvili. Tenzija teško da može biti veća, jer svi znamo šta treba da se desi. Ipak, Stone ne može da odoli lenjom i uobraženom sirupu sastavljenom od usporene nadimajuće muzike. Oplemenjena tako zgrabuljanim dodacima, dobija ukus holivudske fikcije. Ipak, nakon otrcane montaže međunarodne zgroženosti (iskeženi pekinški biciklista, buljavi Marokanci koji cugaju čaj) Stone je ipak u stanju da prikaže lepoticu i krš. Prebacuje se na na scene jutarnjeg špica do posla i sivilo propasti nadjačava blještavi pozdrav, kome drugom nego samom New Yorku; možda samo lukavo podrugivanje Bin Ladenu.

Savijeni ali ne i slomljeni. Kasnije, zarobljeni u ruševinama, Pena proživljava vreme sa Cageom uz povremeno pevanje, vrištanje, molitve i kukanje. Nije mi ništa samo ne mogu da se pomerim..., i nije baš odgovor koji obećava. Iznad njih, Maria Bello i Maggie Gyullenhal, kao zabrinute supruge, ova druga sa šminkom razmazanom od suza i sva natečena od trudnoće, dok se prva polako raspada od bola naočigled svoje dece. Pa ipak, jecaji bola su utišani Stoneovim lutanjem u rasponu između uzvišenog i glupavog. Kada pogodi, to je scena sahrane nastradalog, ali unazad i u trouglu svetla. Odmah zatim brljotina sa Isusom koji nudi vodu, a Bello zvoca o svojoj kuhinji.

Pomalo je nikakav i sam kraj, Cageov glas o tome kako je 9/11 samo zlo i pogrešna stvar, ali su tu priče o ljudima, ljubavi i nežnosti koje moramo ostaviti za buduća pokolenja.