Nije digao veliku prašinu na Sajmu stripa, niti se hvalio najboljom glumačkom ekipom, ali na Sajmu stripa ove godine Disneyjev animirani film Wreck-It Ralph je imao najbolji prijem kod publike koja se stalno smejala klipovima iz avantura zlikovca iz osmobitne video igre, koji je odlučio da postane heroj, i putuje u druge arkadne igre kako bi se pronašao. Film je i više nego odlična priča o heroju u misiji. Pored John C. Reillyja koji je dao glas glavnom zlikovcu i Jack McBrayera u ulozi veselog Felixa, Wreck-It Ralph sadrži i mnogo drugih likova iz sličnih video igara, kao i scene koje su smeštene u svetove koji mnogo liče na one iz igara Halo i Mario Kart, čak iako oni to ne priznaju. U jednoj od scena na samom početku, Ralph se nalazi na grupnoj terapiji za negativce iz video igara, zajedno sa Bowserom, Kanoom iz igre Mortal Kombat i jednim Pac-manovih duhova.
Ali kako režiser Rich Moore objašnjava, ne možete samo da ubacite sve te likove u priču i da to bude to - morate njihovo prisustvo da učinite značajnim. A kao veteran The Simpsonsa i Futurame, Moore zna kako da intrigantnu komiku ubaci u animirani svet, a to je u stvari ono što film Wreck-It Ralph čini tako uzbudljivim. Razgovarao sam sa Mooreom nakon prezentacije u Hall H dvorani i razgovarali smo o njegovim ličnim sećanjima sa sajmova stripova, šta je očekivao od prezentacije snimaka u Hall H i koja je tajna korišćenja video igara iz stare škole, a da pritom ne uništite njihovu vrednost. Pogledajte ovaj naš razgovor, a pogledajte i film Wreck-It Ralph koji izlazi na jesen.
Da li ste veteran na sajmovima stripova?
Oh, moj prvi sajam stripa bio je davne1986.godine, i bio je u društvenom centru. Po desetak ljudi se guralo u redu da uđe unutra. Šta je postalo od toga - izgleda da je u poslednje dve godine nešto krenulo napred, ne mogu tačno da kažem šta, ali nešto u te dve protekle godine... Nešto se promenilo.
Da li mislite da se nešto promenilo na bolje ili na gore?
To je nešto jednostavno normalno. Nije ni na bolje, ni na gore. To je, što je. Tada su uglavnom postojali samo stripovi i ručne animacije. Zato sam i bio tamo, gomila nas iz Cal Artsa gledali smo zadivljeni. Mislim da je sada bilo mnogo više ljudi u Hall H dvorani nego što ih je bilo tada na sajmu stripa tokom celog vikenda.
Kada predstavljate svoj film u hali H, da li se osećate kao da su to vaši ljudu?
Oh, da. Zato što sam ja bio jedan od njih, i dalje jesam. I pre sajmova stripova, kada sam bio još mlađi, postojali su sajmovi naučne fantastike, horora i fantazije koji su se održavali u LAX Hiltonu, a to je bilo u vreme kada se pojavio film Star Wars. Imao sam 11 ili 12 godina, tada su oni kostimi bili ručno rađeni, i od kartona. Ponekad bi se desilo da neko iz garderobe iznese neki kostim, ili bi se pojavio neko ko je radio za Lucasa, i mi bi onda reagovali,kao '' O bože, jesi video to? To je originalni Boba Fett.'' Još uvek se dobro sećam trenutka kada sam prvi put video originalni kostim Boba Fetta na sajmu. Kao da sam video Papu.
A sada si došao i doneo svoje lično remek delo u Hall H. Da li znaš šta da očekuješ od ljudi, i da li dobijaš ono što očekuješ?
Ja razmišljam ovako, '' Kad bih ja ovo gledao, bio bih srećan. Kada bih gledao ovo, nasmejalo bi me.'' Mi smo odvojeni od okoline dok radimo ove stvari. Na ovom filmu sam radio tri i po godine. I ti samo radiš na njemu sa jednim istim ljudima, dan za danom. I u jednom trenutku zastaneš i pomisliš '' Možda smo ludi. Možda ovo nije ono što mi mislimo da jeste.'' A onda su tu i oni drugi momenti kada pomisliš '' Jedva čekam da ovo prikažem publici i svetu.'' Imao sam sličan osećaj kada sam bio mlađi i radio na prvoj sezoni The Simpsonsa. Leto 89-te godine i moja prva režiserska tezga posle završetka škole. I razmišljam ovako, mi znamo otprilike o čemu se ovde radi, u ovom malom studiju u kome radimo. Ali milioni ljudi van ne zna za Springfield i svet iz ove serije. I za oko mesec dana, svi će saznati za njega i taj svet više neće pripadati samo nama. Pripadaće celom svetu. Eto gde sam ja bio tokom poslednjih par nedelja. Način na koji ja razmišljam o tome je '' Nadam se da će im se dopasti. Nadam se da će im se dopasti moje čedo onoliko koliko se i meni sviđa.'' Idem ka tome stisnutih palčeva i nadam se da će biti uspešan.
Kada ljudi govore o humoru koji se zasniva na referencama, postoji tanka granica između smeha zbog toga što vam je nešto već poznato, i smeha zbog toga što se dešava nešto sasvim novo sa tim poznatim stvarima ili likovima. Kao u sceni grupne terapije na snimku koji si pokazao, duh Pac-Mana izaziva smeh kada promeni boju u plavu, ali on takođe sa razlogom menja boju. Vi održavate ove granice tokom celog filma. Kako to uspevate?
Slažem se sa vama kada su šale na račun prepoznatljivih likova u pitanju. Ako su same po sebi reference, po mom mišljenju, one su samo jeftini vicevi. Tu nema vašeg rada uopšte. '' Oh tu je Starbucks u Shreku!'' Zašto je to smešno? '' Jer i ja idem u Starbucks, Ja sam kao Shrek! '' meni ovo i nije baš mnogo smešno. U Simpsonovima, nismo previše puta samo kazali '' To je to ''. Uvek je postojala emocionalna ili konfliktna komponenta u nečemu, ili neki ironični preokret. Nije samo važan Starbucks, već je smešno to što je to Starbucks , pa navedete ovaj ili onaj razlog. Tako sam ja naučio tokom škole za pripovedanje i pravljenje filmova. To je moja druga priroda. Ne možemo samo da stavimo Pac-Manov duh u scenu i da on poplavi i to je to, već to mora da ima neku vrstu emocionalne komponente u sebi. Naravno da je poplaveo! On je iznenađen i to mu se dešava u tom trenutku. To je kada se sve odvija po planu i kada svi kažu '' Naravno da bi mu se to desilo.''
Kada ubacite u ovaj svet toliko mnogo poznatih likova iz video igara, da li je za vas izazov to što svaki lik ima već neku svoju priču? Ljudi će primetiti sve one likove koje su već negde videli.
Mislim da je tu važna dobra priča, a ne samo nabacati gomilu likova u film, i koga je briga. Oni su tu sa razlogom. Počeli smo taj proces, i rekli bi smo '' Ne znam da li možemo da ih ubacimo, hajde da budemo stvarno pažljivi '', ali kada od toga sastavimo priču i poređamo scene, ako osetimo da bi neki lik bio odgovarajući za neku scenu, zašto da ga ne stavimo u nju.
Mi pravimo film tako što ga stalno iznova prepravljamo. Napravili smo 7 traka sa pričom za dve godine i na njima je ceo fim. Svakih 10 do 12 nedelja pustili bi smo celi film, u animiranom obliku, i povezali bi smo ga sa muzikom. Onda bi smo ga odgledali sa grupom prijatelja iz studija i Pixara, a srećan sam što mogu da kažem da je mnogo mojih prijatelja sa kojima sa išao u školu sada takođe u Pixaru. Gledamo radove jedni drugih, kao što smo to radili na fakultetu. Odgledamo, i onda jedna grupa nas uđe u sobu, i onda svako odmah kaže '' O to je bilo super, ali...''. A onda nastave naredna dva sata da kritikuju vaše delo, a vi beležite sve to i odete, i onda započnete novi ciklus od 10 ili 12 nedelja. Ponekad neki delovi moraju kompletno iznova da se urade, a ponekad treba samo malo preraditi određene delove, i onda snimamo ponovo. Bolje je kada vam prijatelji na sigurnom ukažu na ono što nije dobro nego da rad odmah prezentujete u Hall H dvorani. Ovaj film su procenili najbolji.
.jpg)
