Ovako.
Mark Raydel je tražio da mlada, i tada samo muzičkom svetu poznata, Bette Midler, zaigra u filmskoj adaptaciji života Janis Joplin. Ko god je video nastupe Midlerove tokom sedamdesetih godina okarakterisao je njen scenski nastup, gledano, isključivo, iz ugla uložene energije, sa energijom kojom je plenila, sigurno, najlegendarnija pevačica, prošlog veka, Janis Joplin. Sve je teklo kako treba dok nisu iskrsli zakonski problemi oko korišćenja dogođaja iz života Joplinove, te je ekipa planirala da odustane od filma dok se nisu na kraju složili da zadrže priču i od nadimka Joplinove „Peral“, naprave filmski naziv „The Rose“.
Ako neko nije bio spreman na ulogu Bette Midleronda je to bila publika. Akademija, koja je i nominovala Midlerovu za nagradu Oskar, nije nagradila glumicu iz jednostavnog razloga. Bila je daleko ispred svog vremena, tako da je nagrada te godine uručena njanjavoj Sally Field koja se borila za radnička prava američkog naroda. Do danas, „The Rose“ važi kao film kojem je uskraćen Oskar za najbolju žensku ulogu. Bilo je to mnogo godina pre nego što će se Bette Midler izmetnuti kao komičarka u filmovima gde će sve više njena persona, a ne lik, šetati platnom.
U „The Rose“, Midlerova je „muški“ odigrala višeslojnu ulogu, tako tipičnu za sedamdesete godine, ali naprednu i ako se posmatra iz današnjeg ugla. Igrala je destruktivnu pevačicu, narkomanku (na špricu i tableticama), alkoholičarku, lezbejku, ninfomanku (događaj u kojem se čitav ragbi tim izređao nad Ružom na fudbalskom terenu), što je prevelik zahvat za nekoga ko se nikada nije bavio filmskom glumom (i pored uspešne, ali kratke pozorišne karijere) posebno u ovako širokom i zahtevnom dijapazonu. A uspela je u najvažnijem. U svakoj sceni ona živi kao stvarni lik.
Film jeste mračan. Uglavnom dominiraju noćne scene ili scene osvetljene bordelskim svetiljkama tokom njenih nastupa, ali kolorit je upravo ono što oslikava život tragične pevačice. Scena u telefonskoj govornici, scena za koju bi glumica trebalo da dobije nagradu za životno delo, a ne samo za odigranu ulogu, teško je posmatrati i tera na razmišljanje kako je Midlerova uspela da dočara takav sunovrat tada i da kasnije više nikada u karijeri nije uspela da priđe snazi te scene. Sjajno režirana, od strane Raydela, koji se inače i nije mogao pohvaliti kao vrsni reditelj, telefonska kabina izgleda kao da je postavljena i osvetljena za potrebe pozorišne scene, što joj je i dalo neprirodan osećaj stvarnosti, sa jarkim zelenim bojama fudbalskog terena iza nje. Onog trena kada svetla budu pogašena, a Ruža ostavljena osvetljena neonskim osvetljenjem telefonske govornice, teško je posmatranje jednog od najvećih ženskih ostvarenja na filmskom platnu započetog podizanjem i završenog ispuštanjem telefonske slušalice. Osim Kathy Bates i Sissy Spacek, ne vidim da je iko od američkih glumica sposoban da iznese svaku nijansu koju je nekada Midlerova imala upravo u toj sceni. Sline i bale koje cure u sceni nisu sline i bale Bette Midler, već su iskrene sline i bale Ruže.
Osim te, fascinantan je tragičan završetak Ruže, pri kojem je Midlerova zaista bila povređena udarcem ali je, na sreću po gledaoce, ostao usnimljen i danas, stoji kao testament dokle snažan talenat, koji je bez sumnje Midlerova imala do kraja osamdesetih, ume da ode.
Ali nije sve tako crno u filmu. Ipak je persona Bette Midler izbijala u više navrata, što je lik Ruže samo učinilo verodostojnijim i par od njih su zaista duhovita, kao na primer, u baru tranvestita, gde se u najdinamičnijoj numeri filma „Fire down bellow“, pojavljuju trandže Barbre Streisand, Dianne Warwick, Dolly Parton i same Bette Midler. Tu je i scena u turskom kupatilu, inače alizija na muzičke početke Midlerove 1970. godine po njujorškim gay kupatilima u kojima je nastupala i bila po prvi put opažena od direktora producentske kući Sony, kao i duhovita opaska u restoranu: „Ne služimo hipike“, „U redu je, ni mi ih ne jedemo.“ Verovatno je zbog te mešavine talenata Midlerove i bilo teško odrediti joj kasnije uloge i tim veće iznenađenje što je od 1985. imala potpisan ugovor sa studijem Diznija. Ali, to je priča za drugi put.
Ipak, najviše ostaje upečatljiv usamljenički ton kojim je Ruža živela. Muzičke numere, kao nagla kontrast njenom razaračkom stilu života, predstavljaju brutalne prelaze između, ili previše tihih, ili napadno bučnih trenutaka njenog kratkog života. Ne funkcioniše svaka od tih scena, ali je konačni poražavajući utisak priče iznet uspešno, i isključivo, na ramenima Bette Midler, bez obzira što je uz njenu nominaciju za nagradu Oskar, nominovan i Frederic Forrest, kao i montažu. (Film je snimljen 1979. godine, dok su scene njenih nastupa snimljene godinu dana ranije na njenim koncertima, pa onda umontirane u kasniju priču).
Ljubitelji muzike Janis Joplin imali su problem sa načinom interpretacije Bette Midler, koja ni jednog trenutka nije pokušavala da vokalno kanališe Joplinovu, već je svaka pesma u filmu bila njen lični izražaj koji je gradila još od 1968. kao pevačica. Obzirom da je tih godina bila poznata po mešavini raznih žanrova, počevši od kabaretskog, preko brodvejskog, do roka, mešanog sa prizvukom Tom Wejtcovih pesama iz sredine sedmadesetih, njen prelazak je u bluz talase Joplinove dočekan sa više osuda, nego li kreacija samog lika. Ipak, album je bio najprodavaniji te godine, sa pesmom „The Rose“ koja je dobila Zlatnog Globusa za najbolju pesmu godine, po prvi put oduzevši nagradu od Barbre Streisand, nominovane u istoj kategoriji 1979.
Masivni uspeh filma obezbedio je dalju karijeru Bette Midler, koja, kao što sam već pomenuo, osim u par sjajnih trenutaka kroz nekoliko njenih naslova, više nije uspela da povrati snagu i senzibilitet koji je jednom, tako davno, pozajmila Ruži.
Tako.
.jpg)
.jpg)
