American Psycho (2000)

Gledanje "American Psycho" je kao svedočenje bravuri malo iskliznulih karakteristika. Prilagođujući Bret Easton Ellisov krvavi roman iz 1991. na ekran, reditelj Mary Harron skuvala je naduvan gulaš od brendiranih imena i kasapina u mršav i zloban klasik horor komedije. Transformacija je toliko iznenađujuća da kada se film završi, izgleda kao da ste upravo videli mađioničara kako izvlači zeca koji pleše iz cilindra.

Nekoliko godina ranije, film gospođe Harron "I Shot Andy Warhol" izveo je sličnu magiju stvarajući verodostojne kopije Warhola i njegovog šarolikog okruženja. "American Psycho", ambiciozniji, daleko samopouzdaniji film, spašava roman koji se široko mrzi zbog navodne mržnje prema ženama i jezivih scena mučenja, uklanjajući njenu suvišnu masnoću u svojevrsnoj kinematografskoj liposukciji. Osim nekoliko duhovito izabranih lista, kataloški numerisani katalog proizvoda široke potrošnje drastično je uređen. Stopa ubistva je takođe pala. Skraćivanje još jednom pokazuje da je manje često više. Ono što ostaje od priče je gladak, satiričan film „Jekyll and Hide“ iz doba japija koji blistavo pleše po linijama greške koje razdvajaju filmske žanrove.

U središtu filma je glumačka predstava zgodnog velškog glumca Christian Bale-a (usvojivši besprekorno oholi pseudo-snobovski američki naglasak) koji ublažava portret iz romana serijskog ubice sa Wall Streeta, upravo toliko da nas prisili da identifikujemo sa ovim krajnjim narcisoidom. Portret gospodina Balea, 27-godišnjeg Patrick Batemana, gospodara svemira po danu (on radi na spajanju i akvizicijama, koje on šaljivo naziva „ubistvima i pogubljenjem“), i manijakom ubistava noću, naizmenično je smešan, krvav i patetičan.

Dok se ovaj lik preobražava od pretencioznog, vučjeg japija do manijaka koji rukuje motornom testerom i do cvilećeg plača, gospodin Bale nas čini da osećamo temeljne veze između ovih višestrukih ličnosti. Jednog trenutka Patrick - g. Balea je sakriveni korporativni štreber i samoopisana prazna školjka, sledećeg trena arogantan uglađenko, zatim histerični plačljivko koji nije u stanju da razlikuje stvarnost od fantazije.

On je takođe serijski ubica, ili bar on je to u njegovoj mašti. Film se odvija prezirno uz napomenu da su njegovi silni grčevi samo osvetoljubive fantazije potisnute korporativne ćudljivosti. Fluidnost kojom se g. Bale kreće iz jednog stanja uma u ​​drugo stvara takvu predstavu koja će se očekivati od Sean Penna, drugog majstora izbacivanja uplakanih nastupa besa.

Iz uvodne špice, u kojoj se kapljice krvi mešaju sa sosom od crvenog bobičastog voća isušenim na izvrsno uređenom tanjiru nove kuhinje, film uspostavlja svoj podmukli balans humora i iracionalne krvavosti. Ta se lukava konfuzija između lepog i jezivog odnosi i na jezik scenarija gospođe Harron i Guinevere Turner.

Specijaliteti večere opisani su od strane konobara u tonovima nepristojnih mrtvozornika koji objavljuju rezultate obdukcija.

Neki od najsmešnijih govora su Patrickova pompozna predavanja - od kojih je svaki uvod u ubistvo - o 80-im pop hitovima Phila Collinsa, Whitney Houston, Huey Lewis i News.

Iako su interijeri filma u skladu sa stilovima dizajna i arhitekture kasnih 80-ih, takođe su jezivo preuveličani. Oštar crno-beli minimalizam Patrickovog stana ispunjenog gadgetima ima osećaj mrtvačnice u visokom usponu.

Seksualni etos filma je razdvojeni svet muških čudovišta i njihovih često plitkih, ali ipak prepoznatljivih ljudskih devojaka. Patrick i njegovi prijatelji na Wall Street-u su izmenljivi gmazovi mahuna ljudi, bezdušni pod njihovim školjkama dizajnera i uobraženih zlobnih smeškanja. (Jedna interna šala otkriva da je Patrick neprestano zbunjen sa drugima, uprkos njegovom bogatstvu, statusu i čudesnom momentalnom ulasku u najcenjenije restorane u Njujorku.)

U jednoj urnebesnoj ranoj sceni, on i njegove kolege upoređuju svoje vizit karte (tekstura papira i kvalitet reljefa) u takmičarskoj igri šoua i kažu da ima ubilački podton. Te kolege, koje duhovito utelovljuju Jared Leto, Justin Theroux, Matt Ross i Bill Sage, su ne plus ultra u drskom, mesožderskom mirnom ponašanju.

U poređenju sa ovim robotskim kobrama, žene su gotovo zajedljivo ljudske. Reese Witherspoon, kao Patrick-ova mrzovoljna verenica, glumi još jedan od njenih savršeno odmerenih slatko-kiselih likova. Samantha Mathis je gotovo jednako impresivna kao i Courtney, Patrick-ova depresivna, narkomanka sa strane. Chloe Sevigny donosi krhko dirljivo dostojanstvo ulozi Patrick-ove diskretno očarane sekretarice Jean. Dok se Christie, prostitutka koju Patrick dovodi u njegov stan zbog snimanja seksuale trojke koje se može ili ne mora da pretvori u krvoproliće, Cara Seymour projektuje oprezan i blistav intenzitet.

U odvajanju masnoća iz romana, gospođa Harron je ojačala i razjasnila gospodina Ellis-ovu gnevnu satiru iz pohlepa je dobra decenije i zabune između površine i supstance u toliko mnogo američkog života. Dok se Patrick upustio u njegov grozni niz ibistava, od kojih svako izaziva apetit za daljom pokorom, film prikazuje njegova dela nasilja kao sve frustrirajuće pokušaje da bude primećen.

Ali bilo je Patrick-ovo oklop dizajnerskih etiketa i jaka telesna spremnost je neprobojna ili inače niko ne želi da pogleda ispod njegove površine ubilačko unutrašnje dete. Konačno, njegova eskalirajuća krvnička požuda daje novo značenje izrazu "narcistički bes".

Kako Patrick-ovo divljanje skuplja snagu, filmski vazduh nestvarnosti se pooštrava, i njegovi zločini počinjeni su u krajnje praznim prostorima. Bez obzira na to koliko grozno njegovo ponašanje, film mu daje grozan šik visokog sjaja. Tokom jednog ubistva, Patrick poseduje najblistaviju dizajnersku sekiru koju ste ikada mogli da vidite. Umesto da prikazuje da sekira cepa ljudsko telo, film prikazuje samo krv žrtve koja prska ubicu uz pohotno tamno crveno šištanje. Na delić sekunde, Patrick predlaže psihopatskom japiju Jackson Polloku da nosi vukodlaku grimasu dok trijumfalno stoji preko sveže isprskanog platna.

Koliko god sjajno filmski vizuelni stil evocirao ispljuvavanje umetničkog direktora Vanity Fair-a, „American Psicho“ ostaje jedan vic satira materijalizma i bezdušnosti. To je vic za koji bismo voleli da mislimo da ga razumemo. Stigavši sigurno u 2000. godinu, bilo bi lako da se odbaci "American Psycho" kao poslednja kinematografska reč na sramotno blještavi kulturološki trenutak koji je prešao put Patrick-ove omiljene ubojite pozadinske himne, "Hip to Be Square". Ali da li je?

S obzirom na to da cene akcija koje se vrte unutar ozonskog omotača i dot-com papirnih milionera koji su novo stvoreni svakog meseca, naša kultura je bar toliko luda za novcem kao što je i nekada bila. Rečeno nam je da potrošnja danas nije toliko upadljiva kao nekada. Pa, možda više nije cool raditi kokain u javnosti. Ali kako se sve više i više "poboljšavamo" lekovima i plastičnom hirurgijom, naša potrošnja je podjednako vidljiva i na dublji način. Umesto da kupujemo savrsene površine, mi se bavimo površinama ispod površine. Ali to je još uvek o predstavi. U najmanju ruku, „American Psicho“ je zaslepljujuća satira perioda.