The Lion King (2019)

Preoblikovanje animiranih klasika iz dvadesetog veka u oblik žive igrane akcije u 21. veku, postalo je Disney-eva redovna priča: Dumbo, Aladdin, Cinderella, Beauty and The Beast.

I sada, možda i neizbežno, na red je došao i Lion King, takođe - iako je original iz 1994. godine jedinstven, najmanje, i kada je postao treći najduži Broadway mjuzikl svih vremena pre nego što se ponovo vratio na ekran.

Zašto pretpostavljate da možete da pobolјšate film koji je već zaradio skoro milijardu dolara na blagajnama bioskopa, odneo kući dva Oscara, i još uvek osvaja nove male korisnike koji se bave iPad-ovima, veprovima i mungosima svakog dana?

Kratak odgovor bi mogao biti: tehnologija. Lion King 2019. je čudesan fotorealizam iz prvog kadra, gotovo se ne razlikuje od prave stvarnosti; izgleda kao Netflix-ova Planeta Zemlјa, ako gazele mogu da dele rupe sa vodom sa svojim prirodnim predatorima, a zebre polu-redovno ulaze u pesmu.

Duži odgovor i dalјe može da bude jednostavan: zato što je to najbliže notrno prevrtlјivom filmskom biznisu da dođe do sigurne stvari; volјena, veoma unosna stvar, režiser, Jon Favreau, koji je već doneo već skoro milijardu dolara konverziju sa knjigom The Jungle Book 2016.

I takođe zato što su se vrhunski glumci sa A-liste složili da daju svoje glasove, uklјučujući Donald Glover-a kao odrasli Simba, izgubljeni sin; Beyonce kao njegova buduća kralјica, Nala; James Earl Jones ponovo reprizira svoju ulogu prvobitnog kralјa Mufasa-e, sa Chiwetel Ejiofor-om koji je zamenio Jeremy Irons-a kao svog zloglasnog, zlonamernog brata, Scar-a. (Nije ni čudo da se Mufasa i Scar čine tako otuđenim, čak i njihovi akcenti dolaze sa različitih kontinenata).

Priča je mračna, čak i po starom školskom Disney-evom standardu ‘siročeta i bezobzirnog zločinstva’. Malo mladunče lava mora da gleda kako njegov otac nasilno umire, i veruje da je to u potpunosti njegova krivica; progone ga gladni grablјivci, kome preti šumski požar i stampedo, i počiniti sopstvene porodične prestupe da bi spasio ponos.

Favreau čini sve što je u njegovoj moći da to izmeni sa komičnim olakšanjem: Set Rogen i Billy Eichner kao Timon i Pumbaa, nanjušioci stonoga hedoniste životinjskog carstva; John Oliver kao nemirni, smotani kljunorožac; Keegan Michael-Key, nedovolјno iskorišćen kao nikad-ne-gladna hijena.

Režiser obiluje brigom o izgledu filma, iznova i iznova: U svakom je povetarcu koji podiže Mufasinu grivu; u Serengeti-evom zalivu suncem okupanih ravnica i uspavanih žirafa; čak i lisice koje su se izmigolјile ispod prevrnutog trupca.

Ako se film oseća pomalo bezvazdušnim za sve te otvorene prostore, možda je to zato što je filmski CG tako detalјan, pedantno napravlјen da ne ostavlјa mnogo prostora za iskru spontanosti. Priča i pesme, sa nekoliko primetnih, ako ne i neočekivanim ažuriranjima, odani su originalu; magija je uglavnom netaknuta. Još jedan reboot nikada nije bio strašno potreban, možda - ali je dobro, ipak biti Kralj.