Bright (2017)

„Životi vila danas nisu važni.“ Tako kaže Officer Ward (Will Smith) pre nego što brutalno prebije letećeg humanoida na svom travnjaku ispred kuće dok njegovi susedi gangsteri gledaju zabavljajući se. Telo vile leži sklupčano na travi, a uprkos nepotrebnom CGI-ju od kojeg je sve napravljeno, ovo je zapravo jedan uznemirujuć prizor. Radnja je smeštena u Los Angeles u današnjem vremenu, ali u alternativnoj realnosti u kojoj fantastična stvorenja žive zajedno sa ljudima, a zmajevi vrebaju nebom iznad Silver Lakea. Ispostavlja se da je to tačno: životi vila zapravo nisu toliko važni u „Bright“, uprkos stalnim podsetnicima da Rase Nisu Jednake u Los Anđelesu. Nije prvi put da film izgubi iz vida kakvu god polovičnu ideju da je imao o tome koliko je rasizam loš, a neće biti ni poslednji.

Ward je losanđeleski policajac čiji je partner Jakoby (Joel Edgerton), prvi ork ikada koji radi u policiji i izgnanik kako među sopstvenom rasom, tako i među svojim kolegama ljudima. Ono što počinje kao neka vrsta oživljavanja „Lethal Weapon“ puna prostetike ubrzo postaje veoma čudna kada dvojica policajaca bivaju umešana u plan jedanaestorice iluminata da prizovu Dark Lorda, a na kraju i da dođu u posed magičnog štapa, koji se može koristiti samo od strane magičnog „Bright“-a. Oni se udružuju sa drhtavom, nemom i izuzetno moćnom vilenjakinjom i pokušavaju da spreče da štap padne u pogrešne ruke.

Ispostavlja se da je „Bright“ daleko zainteresovaniji za stvaranje mythrilpunk sveta nego za bilo kakvo drugo davanje komentara o društvu, što je dobra stvar, pošto je osrednje dobar u ovom prvom (ima puno rupa u zapletu ovog filma), ali se uopšte ne udubljuje u pogledu ovog drugog. Ima nekih zaista zabavnih detalja u ovom filmu. Cenimo što većina vilenjaka deluje kao da su imali neke operacije, kao da imaju neki Facetune sjaj u stvarnom životu. Skrovište iluminata nalazi se unutar neverovatno jednoličnom kompleksu apartmana u Los Anđelesu, zbog toga što je to mesto na koje biste, naravno, sakrili oltar Dark Lorda. Ipak, postavljanjem svoje priče unutar LAPD (losanđeleske policije), Landis i Ayer pozajmljuju ozbiljnost istorije ove institucije kako bi ispričali inače nedoslednu priču o orcima i pljačkašima. Ovo u najboljem slučaju deluje neodgovorno, naročito pošto međurasno nasilje ljudi očigledno nije problem u ovom svetu, ali Smith i dalje može da se šali na račun Black Lives Matter i da mu te šale pođu za rukom.

Ova fantazija u stilu „Dungeons and Dragons“, sa svim svojim činjenicama i atributima specifičnim za određene rase, je prilično dobar kandidat kojeg možete koristiti ukoliko pokušavate da izvedete neku vrstu moderne metafore o rasnim odnosima. Najčešće se koristi kao neka vrsta alata za zamagljenje, kao način da se priča o nejednakosti i nepravdi na nespecifičan, neuvredljiv način, sa ugrađenim disklejmerom da se svakako radi o izmišljenoj priči. (Zamislite bilo koju „Star Trek“ epizodu u kojoj se Enterprise susreće sa planetom koja je upletena u rasni konflikt.) Nismo sasvim sigurni kakav doprinos orkovi i vilenjaci mogu dati ekstremno stvarnoj istoriji policijskog nasilja sa rasnim motivima u Los Anđelesu, osim činjenice da je nekako kul ukoliko ste pod dejstvom nekih supstanci. Ne možemo baš da se ne složimo sa tim – mi smo naivčine kada su u pitanju „stvarne sadašnje lokacije u kombinaciji sa demonima i/ili magijom“ – ali isto tako ne mislimo da „Bright“ ima išta koherentno da kaže o trenutnom stanju u svetu nego što to ima, recimo, „The Hobbit“.