Blade Runner 2049 (2017)

Naučnofantastični klasik „Blade Runner“ se voli – i to s pravom – ne samo zbog svoje privlačne priče o usamljenom lovcu, već i zbog celokupnog paketa koji predstavlja ova futuristička basna. Zasnovan na priči Philipa K. Dicka iz 1968. godine, film Ridleya Scotta iz 1982. godine bio je poznat po svom scenariju prepunom moćne poezije (koju su napisali Hampton Fancger i David Peoples); ciničnom i čudesno sumornom doživljaju noar filma; i filozofskim razmišljanjima o tome šta to znači biti čovek.

„Blade Runner 2049“, vrhunski novi nastavak Denisa Villeneuvea („Arrival“), ne samo da poštuje to nasleđe, već ga verovatno i prevazilazi, zahvaljujući pametnom, mračno lirskom scenariju (koji su napisali Fancher i Michael Green, tvorci fenomenalnog filma „Logan“); bledunjavo prelepoj kinematografiji (Rogera Deakinsa); i još dubljim uranjanjem u pitanja duše.

Radnja filma postavljena je 30 godina nakon akcije iz prvog filma, pa se „2049“, kao Skottova priča, fokusira na blade runnera: policajca čija misija je da prati i „penzioniše“ humanoidne „replikante“ nastale bioinženjeringom, koji su nekada bili korišćeni kao robovi za rad – žargonski rečeno „skinners“ ili „skin jobs“ – a koje od tada progone jer se ispostavilo da nisu pratili naređenja. U svetu iz 2049. godine, sada pored ljudi postoje dve vrste replikanata: stare, odmetničke verzije, i novije, podređenije vrste koje je dizajnirao industrijalista nalik bogu (Jared Leto), koji svoje proizvode takoreći zove dobrim i lošim „anđelima“.

Jedan ključni lik čak nije ni stvaran, bar ne u tradiocionalnom smislu, već predstavlja hologram.

Kada se u filmu po prvi put sretnemo sa junakom policije Los Anđelesa, zvanim K (Ryan Gosling), on je na poslu, na rutinskom zadatku koji bi se mogao smatrati ubistvom da je meta njegove smrtonosne misije čovek, ili da je uzrok neetičan. A možda i jesu. Ko zna? Ova pitanja sa otvorenim odgovorima predstavljaju veliki deo oba filma, zajedno sa drugim novim pitanjima koja se ovde javljaju.

Dok pogubljuje svoju žrtvu, K otkriva nešto što, prema rečima njegovog nadzornika (Robin Wright), „slama svet“. Ovo je možda čudan način da se stvari objasne, i to u gradu koji već deluje slomljeno. Los Anđeles u „Blade Runner 2049“ je grad čije pejzaže vidimo u smogu, tokom pljuskova i pepeljavim naznakama nečega što bi moglo, ali i ne mora, da bude sneg. Grad ogružuju planine đubreta, a nešto dalje iza toga, radioaktivne pustare.

Međutim, postoji i neizvesna ravnoteža u ovom svetu koji činimo mi i više vrsta njih, a K-ovo otkriće – koje otvara novu i, za njega, ličniju misteriju – pretvara ovaj film od potere, ili kako god da nazivamo ono što K radi, u potragu ovog lika za svojom prošlošću.

Ukoliko vam ovaj sinopsis zvuči kao da pleše oko nekog jasnijeg rezimea o tome ko je ko i šta je šta, znajte da ste u pravu. Neki od kritičara koji su pozvani na pretprojekciju „2049“ bili su zamoljeni da potpišu ugovor o poverljivosti podataka, u kojem se jedan broj likova i zapleta izdvaja kao potencijalni spojleri koje treba izbeći. Od reportera iz The Washington Post-a nije traženo da potpišu ovaj ugovor, ali zbog toga što film sadrži mnogo istinskih malih i velikih zadovoljstava i iznenađenja, zaista je najbolje znati što manje o ovom filmu.

Ono što se može reći: u ovom filmu ima likova koje smo već videli u prvom filmu, uključujući Deckarda, blade runnera Harrisona Forda. Možemo ga videti u trejleru, ali Deckardova tačna uloga u ovoj ambicioznoj detektivskoj operi treba – i hoće, bar ovde – da ostane neotkrivena. Specijalni efekti su besprekorni i uključuju sekvence koje zamagljuju granice između stvarno i nestvarno. Muzika Hansa Zimmera i Benjamina Wallfischa, koji su obojica radili na zvučno agresivnom filmu „Dunkirk“, je glasna i, s vremena na vreme, napadna, krećući se od tihih predvidljivih zvukova koji golicaju uvo do glasnih sirena za maglu. U trajanju od skoro tri sata, „Blade Runner 2049“ je dugačak film, ali je malo verovatno da će istinski ljubitelji to primetiti ili da će im to smetati.

O čemu se radi u „Blade Runner 2049“? Možda pomaže ako znamo da se dva lika zovu Joi (Ana de Armas) i Luv (Sylvia Hoeks). Ne možemo da otkrijemo više o tome kako se ova dva lika uklapaju u ovaj besramno alegoričan akcioni film. Međutim, najdublja misterija u ovoj priči o robotima koji su podivljali ne leži u tome ko – ili šta – je sintetičko, već u tome zašto moramo sebi da kažemo da je nešto što ne možemo da vidimo – sećanje, osećanje, uverenje – stvarno. Ukratko, pitanje glasi: Šta je to što neke živote čini vrednim življenja, a neka uverenja vrednim umiranja?