Storks (2016)

’Storks’ ima neke znake nazovimo loše animiranog filma – one vrste filma koji ne pretenduje da bude nešto više od dadilje na 90 minuta. Akcione scene su prebrze i energične, i publici jedva daju priliku da razmisle pre sledeće potere, eksplozije ili muzičkog predaha u vidu žurke. Montaža se dešava tempom koji se normalno koristi za reklame za pića sa visokim procentom kofeina. S obzirom da je izbor pao između toka koji priliči šali i onog koji je namenjen naraciji, autori filma uvek biraju šalu.

Međutim, postoji i neočekivano srce u novom filmu Warner Animation Groupe, kao i nekonvencionalni senzibilitet komedije koji opravdavaju haos na ekranu. „Storks“ sugeriše da njegov bliski rođak, „The Lego Movie“, nije izolovani incident i da novi razvojni tim za animacije u kompaniji Warner Bross ima plan za proizvodnju kvalitetnih filmova u godinama koje dolaze.

„Storks“ je delo reditelja žive akcione komedije Nicholasa Stollera (“Forgetting Sarah Marshall,” “Neighbors”), koji je udružio snage sa rediteljem Dougom Sweetlandom i producentom Bradom Lewisom, dvojicom veterana kompanije Pixar. Izgleda da svi zajedno neguju bezbedan prostor za prodor komedije u oblasti u kojima nijedna ideja nije previše čudna i nijedna šala nije previše slučajna da bi uspela da prođe.

Objašnjen u nekoliko rečenica, zaplet zvuči kao neizvodljiva zbrka. Rode su prestale da isporučuju bebe, i sada se bave raznošenjem paketa za kompaniju sličnu Amazonu. Junior (kojem je glas pozajmio Andy Samberg), mora da otpusti jedino ljudsko biće među zaposlenima (Katie Crown), kao i da dostavi zadnju bebu koju su stvorile rode u njen novi dom. I to je samo otprilike 8% priče kratkog raspona pažnje koja takođe uključuje i čopor vukova, dramu u ljudskoj porodici, korporativno spletkarenje i preuređenje doma. Ipak, u ovom haosu postoji red, pošto se scene u ovoj komediji stalno povezuju.

Iako Pixarovi filmovi imaju senzibilitet prave akcije, film „Storks“ ide u drugom pravcu, prihvatajući sposobnost animacije da prekrši sva pravila vezana za vreme i mesto. Nalik fenomenalnom „The lego Movie“ Phila Lorda i Christophera Millera, autori filma su radili sa sigurnošću da će, ako jedna šala propadne, ona koja sledi za par sekundi biti dovoljna za iskupljenje cele te scene.

Stoller i Sweetland dodaju nešto novo žanru borilačkih veština, sa zanimljivim scenama borbe u kojima borci moraju da se bore a da ne probude bebu. Već spomenuti vukovi imaju zajedničku mogućnost da pretvore svoj čopor u vozila, što je ideja koja deluje glupo ukoliko je napišete, ali je to zapravo ideja koja gradi komičnu inspiraciju na ekranu.

Sakrivene u senci, slično kao i iznenadna akciona scena Willa Ferrela u „The Lego Movie“, nalaze se udarci u stomak u vidu emocionalne rezonance. Fokus ljudske porodice koja čeka bebu, tj. muža i žene koji traže zajedničku nekretninu (Ty Burrell and Jennifer Aniston), stalno se pomera sa sina koji vapi za pažnjom, pa sama porodica mora da nauči da se ponovo međusobno poveže.

„Storks“ je previše zbrkan film, možda i film kojem nedostaju još jedno ponovno pisanje i još tri prerade da bi bio bolji. (Ili možda ima jednu obradu viška.) Ipak, kao i drugi veći pripovedači u istoriji animacije, i stvaraoci ovog filma su se zabavljali, bez da precrtavaju obavljene zadatke kako bi zadovoljili korporativne donosioce odluka.

Ko god da vodi Warner Animation Group deluje kao da dozvoljava ludacima da upravljaju azilom i to je zaista divno.