Marija Vicković: Gluma kao terapija!

-Tvoji utisci, kako je prošla predstava u Nišu?

Indigo se zove zato što se preslikava sudbina žena, Danice Maksimović i moje, gde se na kraju pojavljuje muškarac kao spas. To je priča o ženama danas. Kako uskladiti karijeru sa porodičnim životom, da li odabrati jedno ili drugo ili oboje, i ako odaberete oboje da li ćete moći da postignete i jedno i drugo, koje to žrtve nosi sa sobom. U svakom trenutku se i mlađe i starije žene prepoznaju u toj predstavi, kao i što se muškarci na kraju predstave mogu prepoznati u Lekinom liku.

-A gde se pronalaziš, pozorište ili film?

Ja sam film otkrila po završetku akademije. Na akademiji nemamo uopšte susret sa kamerom, samo se bavimo scenom. Upisala sam akademiju zato što sam se zaljubila u pozorište. To jeste moja prva ljubav. Kasnije sam otkrila i čari filma i snimanja... znate vi nešto radite pa posle godinu dana kada to pogledate vidite kako je to izmontirano, izmiksano... to ima itekako svoje čari. Radi se o potpuno drugačijim izrazima. Pravi glumac je onaj koji može da se denfuje i da igra filmskim sredstvima na filmu, ali i da dobaci bez bubice, bez mikrofona do poslednjeg reda. U velikim salama je kao da igrate na aerodromskoj pisti. Ne znam da li sam igrala u svojoj karijeri u većoj sali, poput ove u Nišu u Domu Vojske. Sve su to neki izazovi, ali to je glumački život. To je ono što je interesantno, ono što vi morate da osvajate i za čim morate da se borite. Ali na kraju to sve je divno.

- Koliko je tu gluma, a koliko si u svakom liku ti?

U svakom liku koji sam igrala mislim da ima mene. Ja od sebe ne mogu niti želim da pobegnem. To je tako. Definitivno kada vas zovu za neku ulogu znaju za šta vas zovu. Ili su vas ranije gledali u nečemu sličnom, ili znaju da vi to imate u sebi pa da možete da iznesete ulogu. Ono što se meni ne dopada, jeste to da je puno glumaca, a malo je posla. Tako da ljudi kada vas vide u jednoj ulozi oni znaju da vas reditelji ubacuju u fah.

- Uglavnom si igrala u dramama?

Pa za mene kažu, jao ona je fantastična za dramu, ne znam da li baš može za komediju. Ali ja mislim da sam manje imala prilike da igram komediju, ali mislim da je jednako dobro mogu raditi. Samo prosto neko vas prepozna za neke teže stvari, pa onda budu sigurni. Smatraju da sam siguran materijal za dramu, pa me uglavnom zovu za takve uloge. To malo zna da dosadi. Ono što je interesantno je što vi imate te neke fijoke u sebi koje ne trebate da otvarate, već treba da otvarate ne onu prvu, ni drugu, nego recimo petu koju do sada niste otvorili.

- Šta je za tebe gluma, profesija ili način života?

Meni je gluma kao neka vrsta terapije, da me neko pogrešno ne shvati. Ne idem kod psihijatra ali se bavim glumom. Istražujem razne likove, karaktere,sudbine. Prosto kroz glumu radim na svom unutrašnjem biću. To je ono što mi se u ovom poslu najviše dopada.

- Šta možemo da očekujemo od tebe u narednom periodu?

Počela sam da radim na novoj predstavi sa mojom prijateljicom i kolegenicom sa klase Katarinom Radivojević i starijom kolegenicom Stelom Ćetković. Radimo jedan fantastičan tekst Žana Ženea- "Sluškinja", koji se već dugo nije radio u Beogradu. Planiramo razna gostovanja sa tom predstavom, i nadamo se da ćemo uskoro doći i u Niš. Uskoro bi trebalo da izađe i film koji sam prošle godine snimala "Amanet". On je trenutno u montaži. Igram dosta predstava u mojoj matičnoj kući, u Narodnom pozorištu u Beogradu. Igram i u trenutno najgledanijoj, hit predstavi u Beogradu- "Dama s kamelijama" sa Milošem Bikovićem.

- Potičeš iz Podgorice. Jel imaš vremena da odeš kući?

Imam. Idem samo da vidim svoje, tamo imam dosta prijatelja. Na žalost ne radim tamo. Crnogorci me nešto ne zovu, ali dobro, tako je kako je. Igram u Budvi na festivalu "Grad teatar" svake godine, tamo mogu moji prijatelji da me vide.