Poređenje Sokurova i Tarkovskog potvrđuje važne sličnosti u njihovim kinematografskim dostignućima, ali pokazuje i to koliko je daleko odmakao Sokurov od svog učitelja. Radikalna je različitost između više harmonijskog snimanja Tarkovskog i radova Sokurova koji su viiše razuđenih oštrina. Filmovi Tarkovskog uvode mnoge kompenzacije za njihove nedostatke, uljučujući vizuelnu lepotu prirodnog sveta i uživanje u muzici, čestim okretanjem Bahu. Sokurovu je primamljivalo takov uživanje i Baha jeste iskoristio u „Moscov Elegy“ (1987), ali više kao formu, jer je film bio i posvećen Tarkovskom. Sa druge strane, kada Sokurov ponudi vizuelno zadovoljstvo, poput distorzije pejzaža u sceni „Mother and Son“ (1997), tada Sokurov nabija spektakl lepote bolom.
Tema koja privlači obojicu jeste fizički gubitak. Smrt roditelja pohodi nekoliko njihovih filmova. Shvatanje gubitka oca se pridružuje zato njihovom opusu, odsustvom očeva u filmovima „Mirror“ (1974), Tarkovskog i „The Second Circle“ (1990), Sokurova, gde se gubitak, ili odsustvo tretira kao tabu tema. U ključnim trenucima odsustvo se tek shvati kad radnja zastane, dopuštajući filmovima da priđu ideji da dirljivost nije dozvoljena. To zamrzavanje približava film najbliže neizražajnošću, dopušta da tabu tema, ili osoba, budu razmatrani i izučeni, iako nepotpuno shvaćeni. Mirovanje se nekako drugačije prikazuje u njihovom radu, a ipak, u toj različitisti možemo prepoznati kako uspevaju da projektuju sposobnost filmskog jezika da iskažu fizičku traumu ili tabu. 
Iako su sledeće reči lako mogle biti i reči Tarkovskog, Sokurov je jednom izjavio: „Moj otac je video moje filmove o ratu. Nikada mi ni reč nije rekao o njima.“ Sinovljeva uzaludna želja da dobije očevo priznanje i tišina između oca i sina obojici je poznata.
U „The Second Circle“ o ocu se ne saznaje ništa, dok u „Mirror-u“, Tarkovski ubacuje pojedinosti iz biografije, bogatstvo očeve poezije, Sokurov, pak, pokazuje samo ostatke očevog života, uključujući i fizičke ostatke njegovog tela. „The Second Circle“ pokazuje da je nemoguće žaljenje u kontekstu u kome su ljudski odnosi obeleženi okrutnošću, nasiljem i potpunom ravnodušnošću prema normam pristojnosti. Gubitak nije prikazan odsustvom na filmu, već naprotiv, kao mučno prisustvo. Ona što najviše uznemirava kod prikazivanja očevog leša je nemogućnost njegovog pokreta, dok njegovo mirovanje remeti kinematografski pokret i čini da je veliki deo filma nepokretan i kameru pretvara u foto aparat.
Nepokretnost filmskih subjekata u „Mirror-u“ i „The Second Circle-u“ odlazi do mere potpunog mirovanja kamere. Odbaciti kretanje u potpunosti bila bi negacija same kinematograije bez obzira na apokaliptički osećaj u radovima Tarkovskog i Sokurova, kinematografija sama po sebi nije nikada subjekt destrukcije.
Edipovskom batrganju, koje bi moglo da se pridoda Sokurovu, prema radovima Tarkovskog, treba se odupreti zato što Sokurov jeste prevazišao Tarkovskog ostavljajući za sobom drugačiji utisak odavanja počasti filmskom stvaraocu koji je naučio makar ovog jednog učenika kako da vidi mirovanje, a da i dalje vidi.
.jpg)
.gif)
