The Revenant (2015)

Na kraju 2015. godine, koja će filmski biti zapamćena po kambeku serijala „Star Wars“, novog kaubojskog Tarantinovog „The Hateful Eight“, „Marsovca“, „Mad Max“ takođe povratnika na platno, ko zna kojeg nastavka „Avengers“ i tu i tamo ponekog holivudskog spektakla.. da, bajkovitog „Crimson Peak“ i da ne nabrajam više... pred nama je najnovije ostvarenje nagrađivanog Meksikanca Alehandra Gonzalesa Inaritua „The Revenant“.

Da počnem od oskarovski nesrećnog Leonarda. Nisam jednom pročitala u komentarima da je ovo film za koga će sigurno dobiti nagradu Akademije. Iskreno, nisam baš od onih koji se prže na taj spektakl i nije mi mnogo bitno da li je film koji mi se dopao pokupio nekog zlatnog čiku. Ali se sećam prošlogodišnje dodele i bdenja do zore, da vidim kako su prošla moja dva velika favorita „The Budapest Hotel“ i naravno „Birdman“. Moje oduševljenje ovim drugim traje i dandanas zbog celokupnog utiska filma, počevši od priče, sjajne glume i na kraju spektakularne režije. Ako Von Trier donosi sirovost na platno, tako što ogoljava svoje likove i njihovu psihu do bozona, onda je Inaritu taj koji je pronašao novi prijemčiviji način za to. Gotovo bez „reza“, stavivši priču u „sada“, bez mnogo putovanja u prošlost ili budućnost kroz sjajne monologe i dijaloge priča duboke priče koje eto dobiju na kraju i zlatnog čiku.

Leonardo je dobar glumac, to stoji. Ali nije imao sreće da ga stave u ulogu toliko dramsku da ga Akademija prizna. Mislim, nije ni Geri Oldmana, a on se tu i dokazao. No, ovog puta Inaritu ga je stavio iza brade i duge kose, u ulogu oca, u divljinu, na ivicu smrti. Nema one bejbi-fejs, širokog holivudskog osmeha, skupog odela i to je bio pravi potez. Istaći njegov glumački kvalitet. I stvarno je razbio. Od početka do kraja i onog pogleda u kameru gde se film završava. Toliko da sam u ½ 4 ujutru, sama u sobi ustala iz kreveta i aplaudirala. Bez mnogo priče, foliranja, jedna dramska gluma, gotovo pozorišna. Oskara je zaslužio, ako ga ne dobije... onda ga stvarno tamo neko mrzi.

Film uopšte nije spor, kako sam pročitala. Film ide tačno brzinom kojom treba da ide. Doduše, za generacije navikle na Avendžerse i slična im kompjuterska dostignuća, jeste. I one koji ne poznaju rad evo recimo barem Gonzalesa. Od „21 gram“ svi su filmovi tako posebni, sada se dešavaju, nema nekih prošlost-budućnost preplitanja, ima trenutaka u filmovima gde je totalna tišina. U ovom filmu je dostigao savršenstvo i nadmašio i sebe. Mada traje 2 i po sata, ima kadrova prirode, neba i zalazaka sunca, drveća i nikakve akcije, takav osećaj za trajanje scene nisam skoro videla. Film je napet i drži pažnju, na momente je kod mene izazivao nelagodu kao da gledam horor, na trenutke punio oči suzama. Toliko je prirodan da imam utisak da nije ni kompjuterski obrađivan ni šminkan ni filovan. Likovi su prirodni, scene, nemušto sporazumevanje sa Indijancima. Vukovi i medvedi, sneg i ljubav. Scena u kojoj Glass (Leonardo DC) ulazi go u utrobu mrtvog konja da bi se ugrejao je u istom trenutku odvratna i predivna i mislim da retko ko danas uspeva da prikaže te emocije ili slično nešto u modernoj kinematografiji, naročito holivudskoj. Inaritu je kralj ubijanja patetike u svojim filmovima bilo da likovi gube decu, ženu, sebe ili život. Inaritu je kralj prikazivanja pozitivaca i negativaca u nikako crno-belom svetlu. I kralj je da glumom objasni i ispriča priče svojih likova i zašto su tu gde jesu takvi kakvi su.

Ne znam da li je u istoriji Akademije neko dve godine zaredom dobio zlatnog čiku za svoj film, a ako mu ga ne budu dali opet... onda ga stvarno tamo neko mrzi.

Cela prateća filmska ekipa je sjajna, ali naravno da se posebno pomene Tom Hardi, pored Leonarda, koji je briljirao u ovom filmu i razvija se u stvarno ozbiljnog glumca svetlosnom brzinom. Tek pre samo destak godina bio je tamo neka epizodna uloga u ponekom filmu, dok mi pažnju nije privukao u sjajnom „Inception“ a onda me oduševio uz mog najomiljenijeg Oldmana u „Child 44“. A ova godina mu je zasijala i sa odličnom ulogom u „Mad Max“. Pa.. Ovom sjajnom ulogom Fitzgeralda svakako dokazuje svoje kvalitete i opravdava nagrade koje je do sada primio za ovo ili ono, da može da se desi da jedan sporedni zlatni čikica završi u njegovim rukama.

Fotografija i scenografija su u filmu toliko prirodne, ja se sad stručno ne umem da izrazim. Ali nema preteranih boja, neprirodnih. Kao da ljude i prirodu gledate svojim očima. Na trenutke je kamera u sasvim nesvakidašnjem položaju da treba malo vremena da se naviknete ako ste od onih koji gledaju samo /drone pictured computer digital makeover/ filmove. Emanuel Lubecki se ovom prilikom kao i za „Birdman“ potrudio da nam dočara jedan sasvim drugačiji način gledanja filma a to sam shvatila u momentu kad je u sceni tuče Glassa i Fitzgeralda krv prsnula u kameru i ostala na staklu. U tom trenutku sam ga mrzela, jer mi je u momentu sasvim razbio čaroliju utiska da se njih dvojica tuku pred mojim očima. Toliko prirodno. I krv u snegu.

Film počinje bez uvoda i završava se bez epiloga. Ne pobeđuje ni dobro ni zlo. Inaritu nas odmah stavlja u središte sukoba domorodaca koji se sukobljavaju sa belim osvajačima njihove zemlje i kompleksnim odnosom trgovine, prirodnog poretka i borbe za život. Koliko je „Bande Njujorka“ izveštačen i nafuran u prikazivanju tog začetka kolonijalnog života, toliko je „Povratnik“ kao ekranizovana knjiga o indijancima iz pera Moglija lično. Nema izveštačenog prisustva žena, jer one nisu bile deo društva o kome se priča, ali nije izbegao da pokaže njihov značaj sa samo par minuta ukupnog pojavljivanja i to je najbolji primer njegove veličanstvenosti. Shvatili smo da su lepe, voljene, da ih vole i muževi i očevi, da su hrabre da odseku i jaja onome ko ih siluje. Za to nisu bile potrebne romantične scene i kako rekoh gore, Inaritu je kralj jer iskorenjuje patetiku na sve moguće načine. I pravi mnogo dobre filmove.

Na kraju, kao muzičar, da se osvrnem i na taj deo. Karsten Nikolaj aka Alva Noto i Ruiči Sakamoto. Savršeno dočarali na jedan suptilan način svu prirodu i lepotu ovog filma. Mada sam fan i Tren Reznor/Atikus Ros dueta koji zadnjih godina briljira sa oridžinal saundtrekovima, u ovom slučaju Inaritu opet pravi sjajan izbor.

I kako je rekao jednom za film „21 gram“: The film should explain itself, neka i ovaj objašnjava sebe, a ja ću ove godine izgleda opet da bdim uz tv i slušam … and the winner is...

Autor: Olja Wagner (Helly Cherry)