Samurajski film

Samurajski film

U japanskim samurajskim filmovima, samuraj ili ronini mogu sa lakoćom da savladaju 15 ili 20 protivnika istovremeno, izvodeći sjajne majstorije mačem. Samuraj, takođe, može da se suoči sa pištoljem i pobedi ga mačem. Ove podvige može da izvode čak iako je potpuno slep ili ima smo jedno oko ili ruku. Podjednako je uspešan i kada njegov protivnik može da leti ili nestaje.

Džedaj geki ili „istorijski film“ pogotovo moderan samurajski film bavi se mirom na način na koji američki vesterni ne mogu zbog drugačijih nacionalnih potreba, konvencija i tradicije istorijskih filmova. Američki vestern može da proširi svoj zaplet i radnju do granica mogućnosti, ali ne iza te tačke jer ih publika neće prihvatiti, smejaće im se i neće biti zadovoljna filmom. Samurajski film, međutim, mora da ide preko granica prihvaljivih mogućnosti, ako želi da zadovolji očekivanja publike.

Istraživanja kako funkcionišu konvencije u okviru samurajskog filma i koje funkcije, društevene ili umetničke, ispunjavaju, mogu pomoći nejapanskom gledaocu da razume samurajski žanr. Poređenje i suprostavljanje samurajskih filmova i vesterna može da pruži dodatni uvid u naizgled povezane, ali takođe potpuno različite oblike.

Jedna tekuća, popularna serija samurajskih filmova bavi se jednorukim, jednookim samurajom. U prvom filmu iz serije, „Tajne urne“, režisera Hideo Goše predstavlja priču o roninu koji ubija uhodu, čoveka obdarenog sposobnoću da leti i postaje nevidljiv. U bici ronin gubi jedno oko. Unakažavanje je uvreda za njegovog senseia, ili gospodara, jer je tajni simbol da ga je ranije nesamuraj. Gospodar naređuje da se samuraju odseku desna šaka i ruka. Samuraj prihvata odluku i sam odlazi; kasnije se delimično iskupljuje štiteći dragocenu urnu, vlasništvo klana iz kojeg je izbačen. On se ne može vratiti klanu, ali može na kraju da ode u dalje avanture, pobeđujući zlo i tražeći gospodara koji ga želi.

U samurajskim filmovima, od II svetskog rata, prisutna je tradicija fizičke unakaženosti. Provlači se kroz filmove kao pulsirajući motiv, ponekad kao presudan za junaka i radnju, ponekad u pozadini. Junakova unakaženost je uvek posledica gubitka časti ili poraza. Tada je dužnost unakaženog ratnika da dostojanstveno preživi i trijumfuje nad gubitkom, prihvatajući uzet „fizički danak“. Kritika je rekla da su II svetski rat i gorući užas atomske bombe proganjali samurajski film (kao što su uticali na američki „crni film“) i ustanovili mnoge od njegovih modernih konvencija.

Postoje dve serije japanskih samurajskih filmova (sa najmanje po 10 filmova u svakoj) koje govore o ratnicima koji su slepi, ali koji su „majstori“ u baratanju mačem. Tim slepim oruđem pravde, dužnost je da ispravljaju zlo u Japanu. Jedna od dve serije, koju je režirao Kimijosuki Jasuda govori o slepom ratniku sa mačem; druga serija, koju je režirao Kirokazu Ičimura govore o poduhvatima slepe žene-ratnika sa mačem. Oba slepa ratnika vidimo kako lutaju Japanom u haosu posle sloma klan-sistema u poznom 19. Veku. Većina samurajskih filmova odigrava se u dobra previranja i traženja duhovnog usmerenja i vođstva, u periodu koji se podudara sa erom amerčkog Zapada u kojoj se odigravaju mnogi vesterni.

Još jedan motiv koji se stalno javlja u samurajskim filmovima obuhvata skoro mističnu odbojnost spram vatrenog oružja. U filmu „Telesna straža“ (1961) koji je režirao Akira Kurosawa, samuraj koga tumači Toširo Mifune se usočava sa revolverašem i pobeđuje ga nožem i načem. Pravi samuraj prezire pušku, koju vidi kao simbol nadiruće civilizacije, manifestacije nemitskog i antitradicionalnog, otelotvorenje bezlične mehanizacije rata. Ovaj prezir je uočljivo prisutan u Kurosavinom filmu „Sedam Samuraja“ (1964), u kome nahrabriji samuraj i novajlija koji mu se najviše divi, ginu od jedne puške u filmu.

Samurajski junak može da pogine od puške. Mifune i u filmu Kihači Okamotoa „Crveni lav“ (1968) i u filmu „Samurajska pobuna“ (1967) Masaki Kobijašija umire od metka – kao i opet, veoma čudno, u vesternu „Crveno sunce“, zbrkanom izvodu imitacije Serđa Leonea i nerazumevanja samurajskih filmova, samo što je za smrt ratnika potrebna kiša metaka daleko veća od one dovoljne za običnog smrtnika.

Za razumevanje žanra neophodno je još nekoliko drugih elemenata samurajskih filmova. Prvo, dok do dvoboja ne dolazi u svim filmovima žanra, samuraj je često prisiljen na bitku mačem sa drugim samurajem koji nije zao, ali čiji je gospodar na drugoj strani. Ovakva vrsta dvoboja je u filmovima Ibun Saratobi Jasuke, Masašita Šinode, Hiroši Inagake, Akiro Umeze i Kihači Okamote. Takva situacija, možda zadovoljava potrebe publike ne prikazivanjem odnosa dobra i zla, već potvrđivanjem načina života. Bez obzira ko pobedi u ovakvom dvoboju, oba samuraja su časna. Ovi dvoboji, ni nalik na obračune u vesternima, su uvek privatni, obično na prostranom, otvorenom polju, gde može i da se poleti.

Još jedna važna koncencija u samurajskim filmovima je korišćenje kombinacije legende i složene istorije. Japanska publika izgleda da čim čuje poznato ime ili datum postaje svesna bezrbojnih veza. Preostala publika je možda u stanju da izvuče izvesne pretpostavke o Džesi Džejmsu, Bili Kidu, Vajat Eerpu, Kaponeu i, možda, o nekolicini drugih koji su živeli u tom kasnijem periodu devetnaestog i početkom dvadesetog veka. Samurajski filmovi pretpostavljaju poznavanje stotina izmišljenih i pravnih ličnosti u rasponu stotina godina.

Kao i kod vesterna, mora se naglasiti da dok postoje konvencije na koje se može osloniti, pojedinačni reditelji ih mogu koristiti u veoma različite svrhe. Raznolikost njihove upotrebe je velika kao i razlike u radu reditelja vesterna kao što su Džon Ford, Henri King, hauard Hoks, Henri Hatavej, Bad Betičer i Sem Pekinpo; pričamo o rediteljima koji su ostavili dubok trag vestern žanru.

Čak i u njihovim varijacijama u korišćenju žanra, japanski reditelji, ipak zadržavaju užas prema puškama, odražavajući verovanje da vojnička čast počiva na individualnoj časti, a ne tehnologiji; takođe, zadržavaju uverenje da postoje istorijske tradicije iz kojih treba crpsti snagu i ponos. Svi bitni japanski reditelji samurajskih filmova govore o borbi dužnosti i osećanja. To su, izgleda, sukobi i potrebe koje su zajedničke japanskim rediteljima i njihovoj publici, i bez kojih se „džedaj-geki“ ne može razumeti.