Moramo više da razgovaramo sa decom

Mladi glumci Marijana Mićić i Marko Marković i novinarka "Blica" Simonida Milojković, autorka romana "Ljubav u doba kokaina" po kojem je i nastala ova pozorišna drama, uspeli su da nas kroz ovu priču probude i otrezne, ukazujući na to da smo poneseni ličnim uspesima i zaradom možda potpuno zaboravili na one najmilije, prepuštajći ih ulici.

Kakav je osećaj da se ova predstava igra 18 put...?
Ovo je tek četvrti put da igram pred niškom publikom, uvek su to pre bile neke dečije predstave, danas sam tu zbog jedne vrlo ozbiljne. Ja uopšte ne sumnjam da će sve proću dobro, jer mi imamo iskustvo na velikim scenama. Ovo je jedna kamerna predstava koja se igra u jednom prostoru, mi smo je igrali na velikoj sceni, to nekada zna da bude teško ali kada je niška publika u pitanju ja ne brinem kaže Marković, za Niške Vesti.

Rado pominješ Nišlije kao publiku, da li to znači da nas dobro poznaješ i rado dolaziš u naš grad?
Ja sam leskovački zet i to sad dovoljno objašnjava, ja dobro poznajem južnjačku dušu i volim je svim srcem kako što volim svoje prijatelje u Pirotu, Vranju, Leskovcu. Užasno me boli kad kažu što južnije to tužnije, ja znam na šta se tu misli i da postoji to nešto što jeste tužno, ali kada dodješ ovde i kada podvučeš crtu sve što ti ostaje ipak je zadovoljstvo. Često kažem, čekaj malo pa po statistici najviše samoubistava imamo na severu zemlje...a opet znamo gde se u Srbiji najbolje jede, najbolje pije, peva i igra...jednostavno volim ja ove krajeve. I siguran sam da će prijem i ovog puta biti odličan, i bio je u pravu.

Predstava je u tvoj život donela šta?
Da mnogo toga je donela, iako se već 11 godina profesionalno bavim glumom ova uloga mi puno znači. Ja sam skoro postao i roditelj i sada stvari posmatram mnogo drugačije, mališan koji ima 3 godine čini moj svet mnogo bogatijim i sadržajnijim. Sve češće uhvatim sebe sa prstom na čelu, a ovaj proekat misleći na samu predstavu, mi je došao, što kažu kao kec na deset. Fenomenalna je tema i o njoj mora mnogo više da se priča, škole, ministarstva i celokupna zajednica, mora da se uključi više. Ono što se sada radi na planu prevencije narkomanije je nedovoljno i to slobodno kažem. Ja sam radeći ovu predstavu preživljavao teške trenutke, čak mi nije bilo dobro nekoliko dana pred premijeru i mislim da upravo ova predstava nosi jaku poruku. Prvo sam mislio de je ova predstava namenjena srednjoškolcima, a onda sam pomislio kako je potrebno videti je još od najranijih školskih dana, zbog važnosti i velikog problema koji hara našom zemljom. To je strašan problem, jer kada neko krene u narkomaniju on uništava sve oko sebe, ne samo svoj život već bukvalno sve što dodirne. Često sam u prilici da kažem - Ko se igra sa drogom nikada ne može da pobedi i nikada ništa lepo neće ni dobiti, tako zaista i mislim.

Da li to sad znači da ćeš biti bolji roditelj ili samo stroži? I šta možemo mi roditelji da naučimo iz ove predstave, a sigurno ima nas u publici?
Roditelji bi trebalo da izvuku pouku da pre svega treba više vremena da provode sa decom, da više razgovaraju sa njima. Kad kažem razgovor mislim na to da dete češće morate da saslušate nego da držite višesatne pridike. Svi smo mi u ovj zemlji stručnjaci za sve, najpametniji za mnoga pitanja za koja nismo stručni. Kada sednemo da razgovaramo mi samo pričamo a ustvari treba da razgovaramo. To je glavni problem zašto su nam deca ovakva kakva jesu i to bi značilo da treba da uredimo život koji će kao takav biti Život vredan življenja. U ovom modernom robovlasničkom društvu, gde roditelji svakodnevno nemaju ni minut za decu, opterećeni prostom egzistencijom zaboravlja se mnogo toga. A ipak ono najvažnije je porodica, naši najbliži i naši najdraži. I onih 15 minuta koje provedemo zajedno trebalo bi da budu kvalitetni, bez nervoze i trzavica, sa puno lepih reči, uverljiv je Marković. Bez svih tih sitnica i velikih stvari stvaramo odlično pogodno tlo za stvaranje svih loših stvari koje mogu da se dogode upravo našoj porodici a pre svega deci.

Pitali ste me na početku da li ću biti bolji roditelj, ja sam siguran da ću i ja i svi Vi koji ste u publici posle predstave biti pre svega bolji ljudi a onda i ono najbitnije - bolji roditelji. Da li to znači da ćemo svi mi koji odgledamo predstavu odmah nakon, jače grliti svoju decu?
Ja bih to voleo, da jače zagrlimo svoju decu, da ih bolje pazimo. Biti spreman je pola rešenog problema i zato budite spremni, obavešteni i upoznati. Pozivam publiku da pogleda predstavu, da nakom toga dobro razmisle šta su videli, da se ne obaziru na to da li će biti dosadni neprestano upozoravajući decu na opasnost koja vreba, završava Marković kaficu sa nama i žurno odlazi na predstavu, koju je odigrao sa puno emocija uveravajući nas u jedno- Droga je veliki problem svih nas, ne samo pojedinca.