100 Streets (2016)

U filmu „100 Streets“, režiser Jim O’Hanlan vodi nas mnogim putevima u Londonu, pokušavajući da obuhvati više ukrštenih priča različitog sastava u svom debitantskom filmu. Zahvaljujući prvom scenariju lokalnog scenariste Leona Butlera, ovde se može naći široki opseg glavnog grada u pogledu društvenih spektara i nebrojenih životnih priča. Međutim, sve ove isprepletene priče iz bogatog miljea ljudi koji žive u blizini trga Battersea nas na kraju krajeva ne vode nigde. Ono što ovaj film pokušava da nam kaže ni u jednom trenutku nije naročito duboko, koherentno, niti ima smisla.

Upravo to je i prava šteta, zbog toga što je projekat koji je i započet zahvaljujući ne tako malom angažovanju Idrisa Elbe – imao skromne, plemenite namere, ali zbog zbrkanog načina na koji je film urađen i zbog završetka koji istinski podseća na farsu nije moguće izvući neku veću pouku iz „100 Streets“. Elba igra bivšu ragbi zvezdu Engleske, čoveka koji je postao razuzdani filantrop, Max Moore, čiji brojni identiteti dovode do nagle propasti njegovog braka sa Emily (Gemma Arterton) i upadanja u spiralu ispunjenu kokainom, alkoholom i opštom beskorisnošću.

Emily, koja je s pravom ogorčena i pokušava da uskladi komplikacije usled razdvajanja, njihovo dvoje dece i želju da ponovo oživi svoju davno izgubljenu glumačku karijeru, ima ne tako tajnu i opasnu vezu sa umetnikom starog kova, Jakeom (Tom Cullen, koji je zapostavljen zbog ove marginalne uloge). Druge priče prikazuju Kena Stotta kao romantičnog, ležernog glumca koji ide okolo sa glavom u oblacima, sluša Ninu Simone na svojim „Beats“ slušalicama neobično jarke crvene boje i radi tai-chi pored reke. On je Emilyn bivši mentor, a preuzima i ulogu elokventnog i nadarenog tekstopisca, Kingsleyja (Franz Drameh), koji se prikazuje kao dečko iz „Paying Back the Community“ zbog nekog pređašnjeg prekršaja.

U nastojanju da pobegne sa svog imanja i od života ispunjenog drogom, Kingsleyjeve težnje i poetska vizija predstavljaju najveći i najprivlačniji deo materijala. Drameh, kao i njegov lik, predstavlja nebrušeni dijamant, pa je mladi glumac upravo taj kojeg treba imati na oku u budućnosti. Priča u kojoj se različiti zapleti zaista otkrivaju jeste ona koja se odnosi na londonskog taksistu Georgea (Charlie Creed-Mills) i njegovu ženu Kathy (Kierston Wareing). Ovo je jedan par koji se veoma voli, a njihova priča o usvajanju deteta se zapravo nikada ne prepliće sa ostalim likovima, koji doduše prolaze kao brodovi u noći.

Georgeu se desila jedna tragična nesreća, ali umesto da iskoristi potencijalno katastrofalne posledice ove situacije zarad postizanja dramatičnih efekata, O’Hanlan ovu priču ne razvija dalje i ostavlja je zaboravu dosta dugo tokom filma, što predstavlja pravo razočarenje s obzirom na njen potencijal. Tek se pred sam kraj filma, ipak, javlja neki nagoveštaj suštinske dobrote i otpora Londonaca, koji u „100 Stories“ baca u urnebesnu vatrenu loptu. Suptilnost, realizam ili potcenjivanaje bi u ovom slučaju dobro funkcionisali; ovako kako je, potpuno prenapumpan kraj kvari blagi uspeh onoga što smo imali prilike da vidimo.