Tim Burton govori o smrti u dečijim filmovima i o vrednosti ograničavanja

Skoro tokom cele njegove karijere, radovi Tima Burtona su tesno povezani sa smrću. Frankenweenie je njegov drugi stop motion film u kome se ljudi vraćaju iz mrtvih. Režirao je dva filma o superherojima u kojima je glavni lik bio motivisan smrću roditelja. To su Sweeny Todd i Beetlejuice. Ali šta Tim Burton ima da kaže o vezi između njegovih radova i smrtnosti koju stalno nagoveštava? Njegovim rečima rečeno, '' Godinama ubijaju životinje.''

U ovom razgovoru sa režiserom pričali smo o njegovom najnovijem filmu, o njegovoj karijeri, o tome zašto je ovo pravo vreme da se ponovo oživi Frankenweenie, o značaju ograničenja i kako su ona uticala na njegovu karijeru.

Upravo smo kazali da postoji čistota i jasnoća u stop motion animaciji, i sveukupna estetika u ovom filmu koja odražava čistotu i jasnoću ljubavi između dečaka i njegovog psa.

Da, to je ono što ovu animaciju čini drugačiju od kratkog filma, koji sam voleo i bilo je sjajno raditi pravi film, ali ono što sam oduvek voleo kod crteža i ono što možete da radite kod stop motion filmova je čistota emocija. To što je u crno-beloj tehnici mi je mnogo značilo. Da su mi u studiju rekli, '' Možeš da praviš taj film, ali samo u koloru '' , ne bih pristao da ga radim, jer je meni bilo veoma važno da imam likove koji su oslobođeni emocija kako bi im dao tu jednostavnost i snagu za ono što treba da prikažu.

Vi ste i planirali da ovu priču prikažete kao stop motion, zar ne?

Pa, ne baš. Koliko se sećam, bilo je planirano da izađe uz još jedan film. Ranije kada bi Disney izdavao neki novi animirani film, uvek bi išao uz neki pravi kratki film. Kao ludi kuguar dolazi u grad i slično. To je u startu bilo zaplanirano za ovaj film. I bio sam srećan što ga radim, i uživao sam radeći ga, ali ubrzo su počeli da se nerviraju oko izlaska filma. Ali eto, desilo se.

Zbog čega je ovo bilo pravo vreme da ga oživite, vratite?

Nisam razmišljao na taj način, '' Dobro, sad je vreme za to.'' Ima veze sa par različitih stvari. Kada sam ga uradio tada, film je imao efekat kakva je trebalo da ima i ja sam nastavio dalje i radio druge stvari. Ali to je za mene bilo nešto od velikog značaja, nešto što ću uvek pamtiti, jer je taj rad zasnovan na pravim emocijama i pravim osećanjima, ljubav prema određenoj vrsti filmova koji se razvijaju u određenom okruženju. Počeo sam da se vraćam na to delo i na ostale elemente iz tog vremena, kao na Burbank u kome sam odrastao. Originalni kratki film smo snimali u Pasadeni, koji je malo drugačiji od Burbanka, i počeo sam da se sećam određenih tipova dece u školi, i pravila i nekih čudnih nastavnika. Bilo je mnogo više elemenata nego samo ljubav prema tim klasičnim filmovima o monstrumima.

Takođe, ako je originalni film bio po uzoru na Frankensteina, onda je ovaj baziran na nekom od kasnijih filmova, poput The House of Frankenstein ili Abbot and Costello Meet Frankenstein u kojima ima više čudovišta. To je doprinelo tome da on izgleda kao normalna ekspanzija ideje, umesto da se kratki film razvuče i produži. To je bilo kao da ste u mogućnosti da vam sve bude kao na realnom mestu, pravom igralištu za bejzbol, ista vrsta publike i ista vrsta nastavnika i dece i slično. Tako da je sve delovalo kao kompletno realno pakovanje. Pored toga potrebno je vreme da se okupi odgovarajuća ekipa. Kada mi radimo na nekom animiranom filmu, iz nekog razloga deluje kao da sve moramo da započnemo od početka, jer mnogi ljudi odlaze i rade za Pixar ili negde drugde, a ovo je veoma redak oblik animacije i treba malo više vremena da se sastavi dobar tim.

Kada se pogleda vaš rad, izgleda da mnogi ljudi misle da vas veoma zanima smrt i mračni elementi. Ali u vašim radovima se vidi i veoma snažna životna sila.

Da, hvala za to. To je ono što me uvek šokira kod ljudi. Znam da deca mogu mnogo toga da prihvate i razumeju i da su prilično inteligentna. A odrasli, što su stariji, to više zaboravljaju kako sve izgleda. Čak i sa Disneyjevim filmovima. Misle da su svi oni svetli, lagani, bajkoviti, ali ipak već u filmovima SnowWhite, The Lion King i ostalih, smrt je veoma prisutna. Oni godinama ubijaju životinje.

Oni ih ubijaju u šumama godinama.

Da, kao Old Yeller.

Bambi.

Da, i u tome je poenta. Zato me uvek ta ideja pomalo iznervira. To sam imao celog svog života, a u stvari, u mojoj glavi ovo je struktura jednog klasičnog Disney filma. Tu nema prelaženja na nove nivoe tame i mraka. Čak nasuprot tome, mislim da je sve prilično svetlo. Ali znate dobro da sam već prošao kroz to sa filmom Nightmare Before Christmas. Ljudi su govorili da će biti previše strašan za decu, a onda vidite trogodišnjake kako vam prilaze i pevaju pesme. Stvarno mi je dosta toga. Čak i sa Batmanom svi su govorili, '' previše je mračan'', a sada izgleda kao bezazleno ludiranje.

( smeh ) To je stvarno istina. Ni bajke braće Grim sigurno nisu potpuno vesele.

One su tako mračne. Sećam se kao dete od tri godine kako sam čitao ove priče i sada ne zaboravljam kako su užasne one bile. Ali ono što me najviše fascinira je to sa odraslima i ono što se dešava u njihovim glavama. Zar se ne sećaju baš ničega? Toga je bilo i u vreme kada su oni bili deca, i to uopšte nije nešto novo.

Pa da li onda mislite da je u pitanju vaš maštoviti pristup i vizuelni stil?

Ne znam, mislim da sam zaboravio. Sada sam roditelj i tada postajete malo više zaštitnički nastrojeni, pretpostavljam. I to je ono što mogu da razumem, tu zaštitničku naklonost. Ali u isto vreme ne razumem kako je neko mogao da zaboravi da su i Snežana i Pinokio strašne priče. Čak i u priči 101 dalmatinac imate izraze kao '' skuvaj ih, oderi ih, izmlati ih, ubij ih'', i garantujem da, da se ova rečenica našla u Diznijevom filmu, svi bi pobesneli.

Naša kultura je postala suviše zaštitnički orijentisana tokom godina. Da li mislite da to ima nekakve veze?

Da, a u isto vreme nasilje i ostale loše stvari su izmakle kontroli. Svi se bune kada su filmovi u pitanju, a niko ne spominje uticaj tehnologije, Facebooka i kompjutera, kada ljudi provode sate i sate sedeći i ubijajući ljude u nekoj video igri. Po mom mišljenju ima mnogo više potencijalno opasnih stvari u opštoj kulturi o kojima ljudi ne pričaju toliko mnogo kao o filmovima, koji su verovatno najbezbedniji oblik zabave koji možete da dobijete. Sećam se da sam gledao filmove poput The Brain that Wouldn't Die u subotnje popodne, i u njemu tipu otkidaju ruku, i sve je krvavo, a ja sam u redu, i dalje sam funkcionalan i normalan član društva.

Da li mislite da su vaši filmovi nepoznanice i novine, a da su bajke klasika i poznate i da je to ono što utiče da ljudi bolje prihvate njihove mračne elemente?

Iskreno, meni je sve to fascinantno. Najbolja stvar koje mogu da se setim je ta zaštitnička nastrojenost. I strah. Zato mi se i sviđa ideja da se ne bavim mnogo tehnologijom. Umesto da idem online, radije bih izašao da gledam oblake deset minuta i pustim da mi mozak odmara i misli lutaju. Naročito kada ste odrastao čovek, kada imate porodicu i kada morate biti mnogo odgovorniji. To vas odvlači od vašeg jednostavnog, emotivnog, kreativnog života. Bez obzira na to čime se bavite. Važno je za sve da imaju barem nekoliko trenutaka da samo meditiraju ili urade nešto što ih opušta.

To se definitivno odnosi i na film, jer imate scenu u kojoj se svi roditelji bune protiv učitelja, po imenu Mr. Rzykruski, i njegovih '' opasnih '' metoda. To je napredak.

Da, da. To je isto kada se ljudi pobune protiv nečega. Na primer, vidite kako se vaše dvoje dece svađa. Jedno dete ima uticaj na drugo, i neke stvari treba samo pustiti. To je kao sa religijom, kada počnu da se žale na nešto, to samo učini da neke druge stvari izgledaju mnogo bolje. Treba samo pustiti stvari da idu svojim tokom, ne treba praviti veliki problem od toga, jer ako pravite problem, onda ne postižete ono što treba da postignete. To je nekako glupo, ne znam. Sve te stvari mi deluju šokantno i zabavno i strašno, sve u isto vreme. ( smeh )

Interesantno je, jer film se ipak bavi idealom nesporazuma koji su zasnovani na površno donesenim procenama ...

I to uvek tako biva. Površne procene su najdosadnije, ali one su tu još od onda kada sam ja bio dete, i tu su i danas, i, kao što sam rekao, tako postaju jače i sve ostalo se izmiče kontroli. To je čudna neka dinamika.

Kada je u pitanju vaša karijera, na samom početku ste naišli na odbacivanja, a pre dve godine vaš film, ne samo da je bio najveći hit u vašoj karijeri kada se pogledaju brojke na Box Officu, već je i jedan od retkih filmova koji je zaradio više od milijardu dolara na međunarodnoj sceni. Kakvo je vaše mišljenje, da li su vaši uspesi promenili način na koji pravite filmove, i da li mislite da je korisno da imate neka ograničenja i ljude koji će odbacivati vaš rad.

Pa ako pitate bilo koga da li mu je milion dolara dovoljno da napravi film, reći će da nije. Ako pitate da li mu je dovoljno 200 miliona, opet će reći da nije. Svako smatra da mu nije dovoljno da bi uradio ono što je zamislio. Ali ja sam imao dosta sreće na početku karijere i napravio sam par uspešnih filmova, pa sam pomislio, '' Oh, sada će sve biti mnogo lakše. Mogu da radim šta hoću.'', od filma Pee Wee , preko Beetlejuice –a, pa do Batmana, pa sam opet pomislio, '' Pa imao sam sreće! Zato ću sada da uradim film Edward Scissorhands. '' I to je ispao najteži film koji sam napravio, i to je bio niskobudžetni. Sam sebi može da zahvli za svoju neobičnu dinamiku, jer su ljudi mislili da ja pravim samo velike holivudske filmove, pa nisam uspevao da dobijem željene lokacije, jer su bile preskupe, ili ovo ili ono iz istih razloga. Svi su mislili da pravim veliki holivudski film, i sve je bilo preskupo.

Bilo je slučajeva kada sam i po šest meseci radio na nekom projektu, a onda me pozovu i kažu da je snimanje obustaljeno i film otkazan. To se i dalje dešava, i stvarno ne volim kada ljudi dođu i kažu mi da mogu da uradim šta god poželim i šta god hoću, ali to u stvari nije tačno, i to je na neki način i u redu. Treba da postoje i neki izazovi i neka ograničavanja, to je priroda filma i smatram da to nije njegova negativna osobina.