Intervju sa Jan Švankmajerom (2011)

PH. „Little Otik“ je baziran prema narodnoj priči najbolje poznatnoj po verziji K. J. Erbena. Erbenova kolekcija „Buket“ se smatra „klasikom“ češke literature. Kakav je vaš odnos prema Erbenu i šta vas je tematski ovde privuklo?

JŠ. Činjenica da je K. J. Erben zapisao narodnu priču o Otešaneku igrala je neznatan udeo u odluci da izaberem priču. Ranih sedamdesetih, Eva (Švankmajerova – supruga, slikar i pisac) tražila je „drastičnu“ bajku od koje bi mogla da napravi kratak animirani film. „Otešanek“ je bio njen konačni izbor; već je ilustrovala priču ranije za dečiju knjigu. Zatražila je od mene pomoć u vezi scenarija, i odjednom, primetio sam sa kakvom sjajnom temom imam posla. To je u stvari, osnovna verzija faustovskog mita; pobuna protiv prirode i tragična dimenzija te pobune. Ukratko, „ukrao“ sam priču od Eve ( i na kraju ubacio njenu ogirinalnu ideju u konačni izgled svog scenarija).

PH. Rekli ste da je ime „Otešanek“ neprevodiv, ali se u dijalogu dosta pominje ime bebe (Otik) i likova iz naordne priče (Otišanek). Majka, gđ. Horakova, kaže: „Ne zovi ga Otešanek“. Kakvog je to značaja?

JŠ. Reč „otišanek“ je mešavina reči deblo i deminutiva „anek“. Koristi se učestalo sa rečima karakterističnim za uobičajeno predstavljanje dece. Figurativno govoreći, reč „otišanek“ u Češkoj karakteriše osobu koja ždere i vari sve (ne samo hranu).

PH. Jedna od najupečatljivijih strana vaših filmova je kombinovanje lutki sa glumcima. U „Alice“ i „Faustu“, centralni lik postoji i kao lutak i kao stvarna osoba – „stvarni“ i „izmišljeni“ imaju isti status. U „Conspirators of Pleasure“, likovi ulaze u konflikt sa predmetima i postaju „lutke“ koje sprovode njihove želje. U „Little Otik“, ni jedan od „stvarnih“ likova ne menja status. Da li vidite „Little Otik-a“ kao napredak u odnosu na ranije filmove?

JŠ. „Little Otik“ se razlikuje od mojih prethodnih filmova prvenstveno zato što je vizija tradicionalno konstruisane priče sa normalnim dijalogom. To nije bio slučaj sa „Alice“, niti „Faustom“, a nikako sa „Conspiratirs od Pleasure“. U tom smislu „Little Otik“ je „najkonvencialniji“ od svih mojih filmova. Što se tiče njegove tematike, vrlo je blizak „Faustu“ i, u prikazivanju svemoće želje, blizak je i „Conspirators of Pleasure“. Ovo je samo još jedan ugao prilaska mojim opsesivnim temama, nikako novo skretanje ili udaljavanje od mog rada.

PH. Film je baziran prema narodnoj priči ali dodiruje mnoge savremen probleme, uključujući par koji ne može da ima decu, otimanje dece i tako dalje. U jednoj od ranijih scena prema pravoj bebi tretira se kao da je šaran skupljajući je mrežom za Božićni obrok. Film kao da izaziva predstavu „romantizovanja“ roditeljstva, što je naravno, predstavljeno devojčicom Alžbetkom i njenim odnosom prema roditeljima. Na koji način bi film trebalo da se gleda kao ogledalo porodičnog života?

JŠ. Očigledno, kada nameravam da prebacim staru narodnu priču u sadašnjost, znam da će morati da sadrži sve činjenice svakodnevnog života, uključujući i interpersonalne odnose i probleme društva. Porodični odnos i uloga porodice su srž problema društvene civilizacije. Film nema nameru da na njih odgovori, mada, ni da ostane ravnodušan. Jedini što pokušava je da ih reflektuje. Iako „Little Otik“ izgleda kao „savremena filmska životna priča“, treba svo vreme imati na umu da je ovo, ustvari, maštovit film, koji koristi metafore i analogiju, i želi da inspiriše posmatrača da donese sopstvena tumačenja.

PH. „Little Otik“ nastavlja vaše interesovanje sa temom ishrane – u stvari, vaš kratak film „Food“, takođe, dokumentuje nezadrživ progres apetita koji kulminira u kanibalizmu. U mnogim narodnim pričama, pretnja je detetu, da ga može pojesti baba roga ili opasna zver. U „Little Otik-u“ dete je to koje postaje baba roga. Koje su namere iza ovog zaokreta?

JŠ. Ja ne radim sa namerama. Ako krenete sa namerama od filma pravite teze. To nema veze sa slobodom i maštom. Dobro je poznato da svest i podsvest, zajedno, jesu komponente naših misli koje su podjednako važne kao i sama svesna komponenta. Moja namera je sigurno za podsvesnu interpretaciju, radije nego namernu. U „Little Otik-u“, dete proždire „roditelje“. Otik je ishod njihovih želja, njihove pobude protiv prirode. To nije dete u pravom smislu reči, već ostvarenje pobude pobune. To je tragična dimenzija ljudske sudnine. Nemoguće je živeti bez pobune protiv ljudske okoline. To je i tema slobode. Tako smo se i vratili „Božanstvenom Markizu“. Dok je u svojim ranijim radovima bio pozvan na prirodu, u kasnijim ju je osudio, nazvao kurveštijom i ubicom, pobunio se protiv nje. Ipak, između Sada i nas, postoji istorija šokantnih iskustava ljudske civilizacije: sa tom užasnom ravnodušnošću, nismo sposobni da se suočimo ni sa čim, a posebno ne sa prirodom. Zato se naša pubuna nama vraća u lice.

PH. Mnogi od vaših kratih filmova su konstruisani kao niz događaja – igra koja mora da bude završena tako da ni jedna faza ne sme da bude preskočena. Kada radite filmove, neizbežno dolazite u sukob sa očekivanjima publike u vezi sa narativnim razvojem. Vaše kretanje između različitih „svetova“ ili „priča“ izgleda da umanjuje taj sukob ali ga i opravdava. Međutim, u „Little Otik-u“, ne krećete se između svetova na isti način, film je znatno duži preko dva sata, i narativni napredak izgleda više ortodoksan. Da li je to stvar ostajanja doslednosti originalne priče?

JŠ. Pričanje priče, kakve god priče, zahteva zakonitosti. Razlikuje se od prepričavanja snova („Alice“). Isto tako, kada krenete da koristite „konvencijalne“ dijaloge, shvatite da će film biti duži. Film ispričan direktnim dijalogom (bez naratora) uvek ide kružnim putem, što iziskuje vreme. Figurativni govor (jezik slika i simbola) je uvek direktniji, i na kraju, kraći. „Little Otik“ je dug zato što ja pogrešno ocenio povratnu putanju. Drugim rečima, nije toliko pitanje doslednosti – jednostavno je drugačiji način od onog kako sam do tada radio.

PH. Kada ste se pripremali za film, rekli ste da ste planirali upotrebu dvodimenzionalne animacije pri pripovedanju Erbenove originalne priče Otešanik, možda poput metoda koji ste koristili u „The Castle of Ontrano“. Koja je svrha toga bila u filmu?

JŠ. Erbenova priča čitana od Alžbetke je nezavisna animirana kratka priča koja ima važnu ulogu u filmu da pokaže posmatraču jasniju sliku originalnog mita, neizmenjenog deformacijama današnjeg društva. Ona i dovodi do „otkrića“ Alžbetki i njenog uzvraćanja. Tako animiran, ili čitan ili pričan, ovaj Erben može da stoji na sopstvenim nogama (uz manje izmene), kao nezavisan kratak film. To je film unutar filma.

PH. Alžbetka izgleda kao napredak od junakinje iz „Alice“ i „Down to the Celler“. Samo što ona ima maštu da shvati šta se dešava ili da saoseća sa „objektom bebe“ koji je izmakao kontroli.

JŠ. Alžbetka je starija od prethodnih devojčica. Od toga što je bila žrtva maštovitosti napredovala je ka stadijumu gde je mogla da kontroliše maštovitost. Iz pasivnog prihvatanja maštovitosti („Down to the Celler“) preko saznanja o „drugim“ svetovima (Alice) do kontrolisanja ili sprovođenja dara maštovitosti. Na kraju, strah, san i erotizam su tri najdublja i najvelikodušnija bunara maštovitosti (a, naravno, ne treba da zaboravimo i na „igru“). Činjenica da je Alžbetka napredovala do stadijuma komunikacije sa izvorom maštovitosti znači da ona nije više njihova žrtva, ona izvlači snagu iz nje.

Filmovi:

Kratki filmovi:

Animacije: