Katarina Žutić: Zašto sam počela da naplaćujem intervjue?

Publika u Nišu mogla je ponovo da te vidi u predstavi po scenariju Mirjane Bobić Mojsilović, u priči koja na pravi način predstavlja život u Srbiji?

Ovo je priča o načinu preživljavanja i prosto stvarima koje možemo, ili ne možemo sebi da dopustimo da bi preživeli, da bi mogli da pogledamo sebe u ogledalo, a opet sa druge strane primorani smo da radimo nešto od čega jedva možemo da preživimo. Često se gledamo i sa stidom, ali taj opstanak je nivo života koji mi živimo u ovoj zemlji. Nažalost, ovo odslikava našu zemlju, mada ja mislim da nije mnogo lakše u svetu.

Ljudi su zaista primorani da se snalaze, profesori da prodaju pomorandže na pijaci, doktori da rade na benzinskim pumpama. Mislim da je veličina ovog teksta upravo u trenutku kada mi ipak sebi oprostimo. Mi moramo nekako da preživimo, plate su toliko male, ljudi toliko bedno žive. Ovo je priča o tom nekom brukanju, o količini toga koliko ćeš i da li ćeš sebi oprostiti.

Koliko je glumcima teško u Srbiji?

Teško je koliko i svima ostalima. Najteže je mladim glumcima. Imamo silne neke akademije gde se proizvode mladi glumci, odnosno mladi nesrećni ljudi, koji sigurno neće moći da se bave glumom, jer glumačkih mesta je isto ko što ih je bilo kada je postojala samo jedna akademija.

Deca se školuju i kreću u posao, prave se čete ljudi koji će biti nesrećni, nikada neće raditi posao koji žele.. To je najveća tragedija našeg posla, jer čak ni tu decu koja su sada odškolovana ne možemo da primimo unutar pozorišta.

Pozorište je staro koliko i plemenska zajednica pa nekako neće izumreti, naći će kao voda neki svoj put, a kakav će to put biti ja stvarno ne znam.

Šta ljudi u Srbiji gledaju?

Šta im je servirano to i gledaju, a šta im je servirano to svi dobro znamo. Vrlo dobro znamo da su duhovne vrednosti dovedene na minimum, da su potpuno obezvređene.

Popularnost se u Srbiji ipak stiče kroz porodične serije, ti nisi dobijala takve uloge?

Ja nisam dobijala takve uloge, valjda ih je moja mama sve potrošila :).

Bilo bi lepo kada bi to bilo tačno, ali nažalost čak ni to nije popularnost, jer te serije u odnosu na one kakve su nekada bile su takođe vrlo obezvređene. Nisu više to serije koje se pamte, koje bi bile zgodne da se repriziraju više od jednom. Ako gledamo globalno uglavnom su ne zanimljive, dovoljno ne zanimljive da ni one ne donosi popularnost.

Šta onda donosi popularnost?

Popularnost donosi kada vodiš kvizove, grand šouove i tako neka mega narodna veselja, ustvari mega udri brigu na veselje. Znači estrada je najveća popularnost oduvek bila. Ništa protiv ja toga nemam, alii ne može samo i isključivo to, mora da postoji još nešto drugo, kao suprodstavljeno estradi kao takvoj. Estrada je uredu ali mora da postoji kontra teža, odnosno stvar izbora.

Tvoji planovi za budući period?

Kreće letnji raspust što se pozorišta tiče. U bendu (Kamikaze) privodimo kraju spot i nadamo se da će ugledati svetlost dana septembra.

Da li je tačno da uzimaš pare za intervjue?

Ja stojim iza toga da naplaćujem intervjue. Zašto sam počela da naplaćujem intervjue? Zato što sam bila u nezahvalnom položaju, ćerka sam ljudi koji su već etablirani. Pogotovu mama je ultra popularna i neminovno sam bila u njenoj senci. Pitanja novinara su bila vezana isključivo za to koliko mene mama uči, a koliko malo uči, a koliko ja nju, a kako je biti dete poznatih roditelja...

Ja sam shvatila posle deset godina bavljenja ovim poslom da nikada neću uspeti da se izvučem iz toga. Onda sam počela da naplaćujem intervjue, odnosno da prestanem da ih dajem. Niko nikada nije imao nikakvu drugu ideju o tome šta bi mogao da me pita. To je rezultiralo time da evo sada nas dve razgovaramo i ja pominjem majku. Ja sam želela da ja budem ja i uspela sam u tome.

Mediji me ne vole, ali to je manje bitno. Ja imam veliku sreću što mogu da radim posao koji volim i što od toga kako tako ipak mogu da preživim.