In Good Company (2004)

Kada se izvršavala transformacija preduzeća, sumoran sredovečan menadžer prodaje Dan Foreman (Dennis Quaid) gubi svoj položaj zbog novajlije Cartera Duryea (Topher Grace), moglo je biti i gore... I uskoro i jeste gore jer se Carteru svidi Danova ćerka Alex (Scarlett Johansson), i onda ova smena na poslu postane ličnija.

Oštroumno obračunavanje sa korporativnim licemerjem, ili studija karaktera sa podlogom romantične komedije? Ne može biti oboje. Ali upravo to Paul Weitz pokušava. Kao kada naiđete na račvanje puta i pokušate da idete u oba pravca. Tužno je to što on vuče film u dva suprotna pravca tako da centar ostaje labav. Bolje imitirajući Harrison Forda nego što sam Ford radi, Dennis Quaid je pun grimasa, žalopojki i očinske brige, koji je otvoreno neprijateljski raspoložen prema balavcu Topher Graceu koji mu je preoteo mesto u kompaniji. Njihova interakcija puna varnica je uvek dramatična što ne može da se kaže za sirotu Scarlett Johansson u ulozi Quadeove bezbojne ćerke koja muškarcima služi kao povod za svađu.

Režiser brzo izgubi kompas i kao da pokušava da okaje grehe za American Pie tako što biva nezdravo iskren. Ali brzo se sredi kada Carter prikupi malo samopouzdanja, i omogućivši delovanje formule koja tako dobro služi scenaristi/režiseru u About A Boy. Osim šale sa čekićem i Porscheom, humor je suptilan i odgovara likovima, dok romansa koja cveta između Carter i Alex ima neophodne faze oklevanja i iščekivanja.

Scene u kompaniji nisu ispale tako dobro (Foremanov monolog o 'fer igri' je zastareo još pre 40 godina), ali nedostaci su prikriveni pozitivnim stranama. Grace koji poseduje dozu ranjivosti koja omogućava da njegov uspon i potonja kriza savesti deluju uverljivo na onaj način na koji to Ashtonu Kutcheru (njegovom kolegi iz Veselih sedamdesetih) nikada ne bi pošlo za rukom. Zaključak je ugodan da bi čak i Frank Capra tražio manje šećera. Thopher je taj koji nosi ovaj film pretvarajući ga iz srednjestrujaške komedije u nešto savim prijatno.